"Srce mi je ostalo na Kosovu, NATO je hteo da nas napadne" (VIDEO)

 

- Kada se danas setim 1999. godine, srce mi se prosto skupi. Sa generalom Leonidom Gregorijevičem Ivašovom, tada glavnim vojnim predstavnikom Rusije pri NATO, vodio sam danima razgovore sa generalima Alijanse o poštenom dogovoru oko primirja na Kosmetu. Posao nam je olakšavalo to što na terenu tadašnja Vojska Jugoslavije nije gubila rat. Do poslednjeg dana smo bili uvereni da ćemo uspeti u tome da Kosovo i defakto bude deo SRJ. Međutim, pod pritiskom Amerikanaca, u njihovom tradicionalnom stilu, situacija se preko noći promenila. Šef američke delegacije Stroub Talbot na kraju je predstavio sasvim drugačiji dokument koji je podrazumevao potpunu okupaciju Kosova od strane NATO snaga.

Kako se sećate dana usaglašavanja Kumanovskog sporazuma i Rezolucije u SB UN?

- Na dan 10. juna, kada je donošena Rezolucija u Njujorku, bio sam sa vašim načelnikom Obaveštajne službe generalom Krgom. Sa generalom Ivašovom smo se čuli redovno. Bili smo neraspoloženi jer je Sporazum o razgraničenju koji je postignut sa NATO dan ranije promenjen. Ako je za utehu, Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, na kojoj je ruska delegacija takođe detaljno radila, manje-više je popravila situaciju. Dokument UN je naglasio suverenitet Jugoslavije i istovremeno pružio značajnu autonomiju i stvarnu samoupravu Kosovu.

Konkretno, kakvo je rešenje dogovoreno između ruskog i NATO generalštaba oko razmeštanja trupa na KiM?

- NATO je trebalo da bude raspoređen duž makedonsko-jugoslovenske granice u takozvanoj tampon-zoni i da ne ulazi dublje u Kosovo, dok je jugoslovenska vojska, povukavši deo svojih snaga sa teritorije KiM, trebalo da kontroliše opštu situaciju u pokrajini. Černomirdin je Miloševiću doneo drugačije rešenje i ubedio ga da potpiše.

Usledio je odgovor Moskve u vidu ruskog marša na Slatinu?

- Kao glavni vojni predstavnik Rusije pri NATO, dobio sam naređenje da vodim naš Mirovni desantni bataljon koji je napredovao iz Bosne. Za mene je to bila velika čast i veliko poverenje naše komande. Bataljon je bio visoko obučen, sa praktičnim iskustvom u mirovnim operacijama u Bosni. Zadatak je bio da se zauzme strateški važan aerodrom u selu Slatina, 15 kilometara jugoistočno od Prištine, jedini aerodroma u tom regionu. Znali smo da ko god kontroliše ovaj strateški objekat, moći će da kontroliše celokupnu situaciju, ne samo u pokrajini, već i na Balkanu u celini. I to je bila vojna namera.

Sećate se ulaska u pokrajinu?

To je bila noć između 11. i 12. juna?

- Tog dana je američka delegacija na čelu sa Strobom Talbotom bila u Moskvi sa zadatkom da pregovara kako da se odloži odluka vojno-političkog rukovodstva Rusije o raspoređivanju našeg kontingenta na Kosovu. Kada su shvatili da smo mi već tamo ušli, napustili su Moskvu. Odmah sam napisao Izveštaj o zauzimanju aerodroma i to je u Generalštabu primljeno izuzetno. Zabeležili smo pobedu.

Da li je Rusija mogla više?

- Tada niko nije očekivao od Rusije tako odlučnu akciju. Zapad je prvo regovao zaprepašćeno i ogorčeno, ali posle je bilo i skrivenog divljenja. Iz ove perpektive smatram pozitivnim što smo u tim uslovima, u teškoj ekonomskoj situaciji, sa gomilom socijalnih problema, u Rusiji našli snagu i nismo se zadovoljili ulogom spoljnog posmatrača globalnih promena na Balkanu, koje su potkopavale temelje bezbednosti u Evropi.

Tvrdi se da je tada i vojni sukob bio na pomolu?

- Da. Prema našim informacijama, NATO je planirao da izvede oružanu akciju protiv nas, ali do razmene vatre nije došlo jer su shvatili da i mi nameravamo da se borimo!

Uprkos tome što se i na Zapadu delom zna istina o agresiji na SRJ, Kosovo se i dalje "gura" ka nezavisnosti?

- Amerikancima treba opravdanje za bombardovanje SRJ i to je upakovano u priču o nekakvim zapadnim vrednostima u ime zapadne demokratije. Ta demokratija je u stvari uspostavanje velike vojne baze u regionu Prištine. Mislim da istorija još nije dala ocenu delovanja SAD i NATO-a na Balkanu, a kao što znate - ratni zločini ne zastarevaju.