Doktor Tomanović izašao je iz bolnice i uputio se ka gradu, prišli su mu nepoznati ljudi i od tada mu se gubi SVAKI TRAG!

"Ceo radni vek spasavao je živote i Albanaca i Srba, bio je narodni lekar, nikave razlike nije pravio ni među bolesicima ni među studentima kojima je predavao i nisam mogla da posumnjam da bi mogao postati žrtva. Svakog dana nekome je poklonio novi život, najteže slučajeve je odrađivao uspešno", rekla je za Tanjug supruga hirurga Tomanovića, Verica, predsednica Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih.

Dodala je da je njen suprug, od čoveka koji je prezueo bolnicu imao garacnije da će biti siguran ako ostane.

Andrija je kako kaže, uprkos tome što su se kako kaže tih dana po okončanju bombardovanja i ulasku NATO snagana KiM dešavale strašne stvari, i što su se mnogi Srbi iselili i otišli u bezbednije delove Srbije rešio da ostane u bolnici jer je smatrao da je potreban bolesnima.

"Tih dana grad je bio pun nepoznatih ljudi koji su autobusima dolazili. Nasilno su upadali u stanove, ubijali ljude, ulazili u tuđe kuće, bilo je haotično", rekla je ona i podsetila da je njen suprug verovao da mu se ništa ružno ne može dogoditi jer je ceo život posvetiodrugima.

Andrija je kaže tog kobnog dana rano otišao na posao, nešto kasnije je zvao ćerku u Beograd i rekao da je umoran, da je imao sastanak u dekanatu i da je bila diskusija o tome da li će se ići iz Prištine ili ostati...

"Tog dana počela je neumrna borba za njegov život, zvala sam sve, osim njega nestalo je mnogo dece, porodica, ljudi sa radnih mesta, na putu do prodavnice .... čim progovoriš srpski postajao si meta za odstrel", rekla je ona i dodala da je i pored toga verovala da je njen suprug možda ostao u bolnici.

"Za vreme rata, 78 dana nije izlazio iz bonice", dodala je Tomanović i navela da je od dana njegovog nestanka ulagala ogroman napor da sazna putokaz u kom pravcu da ga traži, ali da ga ni danas nisu našli.

Dodala je da nije pomoglo ni to što je nakon dva dana iz helikoptera bacan letak sa informacijom "ovaj čovek je nestao".

Tomanović podseća da je pomoć tražila i od brojinih domaćih i međunarondih institucija i od Crvenog krsta na čijem čelu je njen suprug bio godinama.

Ona je izrazila željenje što Kfor nije garantovao beznednost, i što su Srbi zbog velikog pristiska morali da napuštaju domove.

Takođe, izrazila je žaljenje što su albanski zločinci 2001. godine amnestirani iako su bili osuđeni za nedela koja su počinili, a ništa nije učinjeno da se nestali Srbi nađu, razmene.

"Od jednog oficira UNMIK-a saznali smo da je na KiM bilo 144 logora u kojima je bio ogroman broj kidnapovanih", rekla je ona i podsetila da su porodice nestalih imale velika očekivanja i od knjige Karle Del Ponte koja ih je veoma uznemirilia.

Tomanović je podsetila da je od 2006. godine broj ekshumacija smanjen, da skoro nijednog indentifikavonog godišnje nema, da se traga za još 572 osobe, i da je od tada sahranjeno 367 ljudi.

Prema njemim rečima, princip nekažnjivostim koji je na snazi, doprinosi sumnji da će prodice nešto saznati o svojim nestalim.

"Ostaje nada da će ipak neko jednog dana reći gde je ili gde su njegovi posmrtni ostaci", navela je supruga nestalog profesora Medicinskog fakulteta koji je znanje nesebicno prenosio i na srpske i albanske studente.