Heroj sa Košara otišao na Kosovo, kada su ga Albanci videli počela je POTERA: Iz prodavnice smo uleteli u automobil i dali GAS!

Novica je pre dve nedelje posetio Gnjilane, gde je, kako navodi za "Alo!", osetio onu istu ushićenost koja mu je pre dve decenije dala snagu da se bori sa neprijateljem.

Međutim, njegov boravak na Kosovu je prekinut iznenada jer su ga spazili Albanci, koji su, prema njegovim rečima, pokušali da izazovu incident.

- Oko sam ostavio na Kosovu, ali i mnogo saboraca. Vuklo me je srce da opet odem tamo i osetim onu istu emociju s kojom sam se borio za svoju domovinu, svesno rizikujući život. Kada sam kročio na Kosovo, srce je počelo da mi tuče kao da će iskočiti iz grudi, a suze su mi oblile lice. U Gnjilanu su me dočekali Srbi, koji su mi rekli: „Da nije bilo vas, ko zna šta bi bilo sa nama.“ Te reči su mi još jednom potvrdile da je naša borba vredela i da ne treba da žalimo ni zbog čega što smo izgubili - kroz suze govori srpski heroj i sa žaljenjem konstatuje da je Kosovo morao da napusti ranije nego što je planirao.

Naime, kada je sa sestrom Natalijom i zetom Draganom, koji su sa njim boravili na Kosovu, ušao u jednu samoposlugu u Gnjilanu, Novica je primetio da ga dvojica muškaraca namršteno posmatraju, a potom panično zovu nekoga mobilnim telefonom.

- Čim smo ušli u prodavnicu, primetili smo dvojicu muškaraca kako namršteno gledaju u mene. Uzeli su telefon i nekoga su pozvali, a moja sestra, zet i ja smo odmah napustili prodavnicu. Međutim, oni su potrčali za nama, a mi smo uspeli da uđemo u auto, nakon čega smo odmah napustili Kosovo. Siguran sam da su me ti momci prepoznali, a ne smem ni da pomislim šta bi bilo da nismo pobegli. Uveren sam da su hteli da me linčuju. Već su mi palili automobil pre nekoliko godina, kada sam prvi put govorio o golgoti koju smo prošli braneći svoju zemlju - kaže Spasić.

Novica, koji je inače nezaposleni otac sedmoro dece uz Bojnika, nadomak Leskovca, živi od socijalne pomoći i skromne invalidnine, koja uglavnom odlazi na lekove. Uprkos nedaćama, on i supruga Jelena se trude da deci obezbede sve što im je potrebno za bezbrižno de

tinjstvo, a kako naglašava, najviše bi voleo da žive od sopstvenog rada.

- Rat nam je zauvek promenio živote, a njegove posledice svaki dan proživljavamo. Mnogi borci sa Košara su otišli u inostranstvo za boljim životom, ali ja nisam. Najviše na svetu volim svoju zemlju i nikada ne bih mogao da živim van Srbije. Iako nikakve privilegije nemam zato što sam se borio za domovinu, opet bih je branio sa istim žarom. Protezu za oko sam promenio tek posle 16 godina, a potrebno je da se menja na dve do tri godine. Nisam imao 100.000 dinara, koliko je potrebno, ali dobri ljudi su mi pomogli. Moja mesečna invalidnina iznosi 24.300 dinara i da nema ljudi koji nam pomažu, ne bismo mogli da preživimo. Oni su nam pomogli i da završimo radove na kući, a meni je najveća želja da izdržavam porodicu od svog rada - zaključuje borac.