Priča o Holokaustu u okupiranoj Srbiji: Zločin svakog dana, osim nedeljom

U proleće 1942. godine ubijeno je oko 6.320 Jevreja (uglavnom žena i dece) gušenjem od izduvnih gasova u kamionu tokom vožnje od nemačkog logora na Sajmištu do sela Jajinci, gde su bacani u masovne grobnice.

Ovo je priča o tom zločinu, posle koga će šef nemačkih bezbednosnih snaga u Srbiji pukovnik dr Emanuel Šefer izjaviti: "Beograd je jedini veliki evropski grad koji se oslobodio Jevreja", a šef Upravnog štaba u Srbiji SS general-potpukovnik dr Harald Turner izvestiće komandanta Vermahta za Jugoistok Aleksandera Lera da je "Srbija jedina zemlja u kojoj je jevrejsko pitanje i cigansko pitanje rešeno".

Ponedeljak je, 8. decembar 1941. Ispred prizemne dvorišne zgrade s brojem 21 u beogradskoj ulici Džordža Vašingtona, već oko osam izjutra formiran je red žena, dece i starih, koji se pored nekoliko kuća i dalje duž ograde Botaničke bašte proteže sve do Takovske ulice. Bili su to beogradski Jevreji koji su se, po pozivu nemačkih okupacionih vlasti, morali prijaviti u dvorištu nemačke Specijalne policije za Jevreje (nem. udenreferat).

Zapravo, bili su to preostali beogradski Jevreji, jer je većina muške jevrejske populacije već bila ubijena u okviru mera odmazde (nem. Geiselmordpolitik) koje je sproveo Vermaht kao odgovor na pokret otpora i sve veći otpor domaćeg stanovništva prema okupacionim vlastima, ali i kao deo nacističke politike sistematskog uništenja Jevreja, kasnije nazvanog Holokaust.

ZAČECI HOLOKAUSTA U SRBIJI pojavili su se 16. aprila 1941. godine, dan pošto su nemačke okupacione trupe ušle u Beograd. Tog nedeljnog popodneva, na Uskrs po gregorijanskom kalendaru potpukovnik Vilhelm Fuks, šef Specijalne jedinice nemačkih bezbednosnih snaga, naredio je pod pretnjom streljanja registraciju beogradskih Jevreja. Nekoliko dana kasnije pukovnik Ernest Moric fon Kajzenberg, oblasni komandant, izdao je dekret kojim je ograničio slobodu njihovog kretanja, da bi već 29. aprila SS grupenfirer (SS general-potpukovnik) dr Harald Turner, državni savetnik, šef Upravnog štaba u Srbiji (upravo pristigao iz Pariza sa iste dužnosti), Fuksove i Kajzenbergove mere proširio na Jevreje širom Srbije. Za Jevreje je propisao i nošenje žutih traka oko ruke, uveo im prinudni rad i policijski čas, ograničio snabdevanje hranom, zabranio pristup javnim objektima i korišćenje javnog prevoza.

OD POČETKA OKUPACIJE DO 10. MAJA 1942. GODINE U SRBIJI JE UBIJENO OKO 13.600 JEVREJA ILI 82% TADAŠNJE JEVREJSKE POPULACIJE.

Prvo masovno interniranje Jevreja u Srbiji zbilo se 20. jula 1941. u Šapcu. U šest drvenih baraka (45 · 10 m), na samoj obali Save, Nemci su zatvorili 1.107 Jevreja. U četiri barake smetili su pripadnike Mojsijeve
vere izbegle iz Srednje Evrope, koji su godinu dana ranije, bežeći od nacističkog pogroma, našli privremeno utočište u Šapcu, a u ostale dve barake – domaće Jevreje, odvojivši odrasle muškarce od žena i dece.
Od popodne 14. avgusta do jutra sledećeg dana pohapšeni su svi banatski Jevreji (oko 3.300 osoba), a 22. avgusta počelo je masovno hapšenje i beogradskih Jevreja (uglavnom radno sposobnih muškaraca starijih od 14 godina). Svi će oni biti zatočeni u dva beogradska logora – Banjičkom (osnovanom 5. jula) i upravo formiranom logoru u tzv. Topovskim šupama (do rata "Kasarna kraljevića Andreja") u današnjoj Tabanovačkoj ulici broj 1 na Voždovcu.

REŠAVAJUĆI "JEVREJSKO PITANJE", Nemci su u selu Zasavica na samoj obali Save 12. i 13. oktobra streljali 1.057 Jevreja iz šabačkog logora, da bi do decembra 1941. godine likvidirali i sve zatočenike iz Topovskih šupa, njih oko 5.000, odvodeći ih u grupama na streljanje na putu Pančevo–Jabuka, i u mesta Trostruki Surduk kod Surčina, Kovin u Južnom Banatu, Jajinci kod Beograda.

Ako se ovim zločinima dodaju i likvidacije u Banjičkom logoru i u logoru na Crvenom krstu u Nišu, kao i pojedinačna streljanja i streljanja manjih grupa uglavnom u Banatu, do decembra prve godine rata u Srbiji su likvidirani gotovo svi jevrejski muškarci. U periodu rastućeg opštenarodnog ustanka ubrzanom pogubljenju doprinela je i naredba glavnokomandujućeg nemačke vojske u Srbiji generala Franca Bemea od 10. oktobra, nezabeležena po svojoj svireposti, da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera strelja 100 talaca, a za svakog ranjenog 50. U svojoj prepisci s Berlinom dr Turner je istakao da je sprovođenje Bemeovih mera odmazde bio "neprijatan posao", ali i da se "jevrejsko pitanje, samo po sebi, rešavalo na ovaj način".

Nelogičnost politike streljanja jevrejskih talaca, budući da je odmazda trebalo da ide "na račun Srba" koji su činili okosnicu pobune, Turner opravdava praktičnim razlozima: "Oni [Jevreji] su ti koje već imamo u logoru. Sem toga, oni su takođe građani Srbije i moraju da nestanu."

U RANO PROLEĆE 1942. GODINE okupatorske vlasti u Beogradu započele su završni čin rešavanja jevrejskog pitanja. Praktična podrška stigla im je iz Berlina. Iz Glavne uprave bezbednosti Rajha, kojom je rukovodio Rajnhard Hajdrih, u Beograd je upućen tzv. gasni kamion marke Zaurer, čiji je auspuh bio tako prepravljen da je mogao otrovne izduvne gasove iz motora preusmeriti u hermetički zatvoren tovarni deo kamiona. Vožnja u trajanju od 15 minuta bila je dovoljna da ubije 100 ljudi zaključanih u dušegupki – kako je kasnije nazvano to vozilo.

Kamion su polovinom marta dovezli u Beograd Vilhelm Gec i Ervin Majer, dva SS podoficira, koji će njime i upravljati naredna dva meseca. Prve žrtve gasnog kamiona bili su pacijenti i osoblje Jevrejske bolnice koja se nalazila na Dorćolu, na uglu ulica Maršala Pisudskog (danas: Tadeuša Košćuška) i Visokog Stevana (Jevrejima je bilo zabranjeno da se leče u ostalim bolnicama, pa su morali da osnuju svoju, da je sami opreme i snabdevaju). Kada je 19. marta Gecov i Majerov kamion prvi put uz nju pristao, u bolnici je bilo više od 500 bolesnika i oko 200 jevrejskih lekara s osobljem, koji su sa svojim porodicama dan ranije pohapšeni i dovezeni u zgradu. Posle 22. ili 23. marta bolnica je ostala prazna, dok su žrtve gasnog kamiona pokopane na stratištu u Jajincima.

OBIČNO SE KAŽE DA SU GOTOVO SVE JEVREJSKE ŽENE I DECA STRADALI NA SAJMIŠTU, A UMRLI SU NA ULICAMA, U KAMIONU KOJI IH JE VOZIO DO VEĆ ISKOPANE RAKE U JAJINCIMA.

Bonus video