Šta tačno i zašto ljudi govore pre svoje smrti, da li osećaju da je stvarno kraj?

Šta biologija, antropologija i lingvistika imaju da kažu po ovom pitanju. Da li su čuvene „poslednje“ reči nešto na šta se može nagovestiti smrt. Lisa Smart, koja je o tome iz lingvističke perspektive napisala knjigu „Reči na pragu“, takođe se time bavi u svojoj knjizi.

U toj knjizi ona između ostalog spominje kako je njen otac Mort Felik (uvek se šalio da to na latinskom znači „srećna smrt“) izdržao poslednje tri nedelje svog života kada je, ošamućen bolom i lekovima protiv raka, lebdeo između ovog i onog sveta.

Zapisivanje njegovog „brbljanja“, kaže ona, dalo joj je određeni osećaj smirenosti pre nego što je otišao, piše The Atlantic. "Dosta. Hvala vam, a i ja vas volim", rekao je supruzi Suzan noć pre nego što ga je pronašla mrtvog. Taj čovek je mnogo govorio pre nego što je umro, ali malo do kraja onoga što je bilo razumljivo. „Toliko je tuge“, rekao bi. „Vodi me odavde, rekao bi drugi put“, a takođe je halucinirao anđele, tvrdeći da je soba koja je bila potpuno prazna bila puna ljudi. On je jedan od 181 ljudi čije je smrtne kazne Smart zapisala, pokušavajući da nađe neku matricu, neku zajedničnost.

To nije jedna od onih romantičnih sabranih „poslednjih reči“ od Cezara nadalje, već antropološka studija onoga što nam prolazi kroz glavu kad smo svesni da je kraj blizu. Ideja je da se prouči „mentalno stanje neposredno pred smrt“. Ovim se bavio i antropolog Artur MacDonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija prema zanimanjima (političari, filozofi, pesnici ...) i zaključio da „ljudi bliski vojnim zanimanjima“ imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i prosvetni radnici pitanja i izjave, a umetnici i naučnici su „škrti“ na rečima. Nemački naučnik Karl Gutke u svojoj knjizi „Poslednje reči“ kaže da je MacDonald pokušao da kvantifikuje rezultate. Medicinske sestre Megi Kalanan i Patricia Keli takođe su napisale knjige o komunikaciji pred smrt 1992. godine.

"Kako osoba postaje slabija i više spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kada je ljudima previše teško da govore ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi", navodi se u njihovoj knjizi. Poslednje reči Džordža Buša starijeg bili su „I ja tebe volim“, kao odgovor na rečenicu „Volim te“ koju mu je rekao njegov sin Džordž Buš mlađi. U septembarskom članku u nemačkom časopisu Der Spiegel, lekari otkrivaju koliko se ljudi mahnito zaklinje u trenutku smrti ili se pozivaju na imena svojih supružnika i dece. Većina muškaraca se u nekom trenutku obrati majci. Da li zbog lekova ili groznice, priča je za sebe.

Najčešće se pominje „zamućenost“ ili „osećaj kao da lebdimo“. Znamo mnogo, piše Atlantic, o počecima govora od materice nadalje, ali sam kraj je i dalje obavijen velom tajne. Zbog toga je Lisa Smart počela da radi sa psihijatrom Rejmondom Modi Jr. koji se bavi iskustvima sa same „ivice smrti“, a 1975. godine napisao je hit knjigu „Život posle života“. Zajedno su stvorili i projekat Final Vords, veb stranicu koja se bavi životom, smrću, svešću i lingvistikom.

Smart uvek kao primer navodi svog oca koji je koristio fraze koje za nas nisu imale smisla (ali jesu). „Moram da siđem, moram da se odvojim“, kao da je njegovo telo lebdelo između nečega. Zatim su postojala mnoga ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!) Koja su česta kod ljudi sa demencijom i u delirijumu.

Ponavljao je Felika i brojeve, i kretanje, dok su neki drugi, umirući, piše Smartt, govorili metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nečim drugim ...

Metafore o odlasku primetili su Kalahan i Kelli i zabeležili u svojoj knjizi .

BONUS VIDEO
Snimak predsednika Vučića postao hit u Kini