"Celu noć je stajao na jednoj nozi u ćošku sobe": Kako su iz Srbina isterali Đavola, ispovest iz Jordana

U katoličkoj crkvi, egzorcizam kao obred isterivanja nečastivog iz čoveka odavno nije zabranjena tema. Glavni egzorcista Katoličke crkve u vreme pontifikata Jovana Pavla II, monsinjor Korado Barduči objavio je podatke Rimske biskupije u kojima je zabeleženo da je kroz vekove obavljeno preko milijardu i sedamsto miliona obreda egzorcizma. Barduči je naglasio da se tek u petnaestak slučajeva može sa sigurnošću govoriti da je nečastivi zaista poseo čoveka.

U Pravoslavnoj crkvi egzorcizam takođe postoji u crkvenim knjigama. Međutim priče o isterivanju đavola teško izlaze u javnost preko manastirskih zidova. Za jednom od tih “zalutalih” priča krenuli su naši reporteri, da bi stigli do događaja iz 2005. godine na Veliki, preduskršnji četvrtak, u manastiru Svetog Georgija Hozevistskog u Judejskoj pustinji. Priča koja sledi je istinita, sa mnogobrojnim svedocima. Ipak, imena učesnika nećemo otkriti, zbog toga što smo tako obećali našim sagovornicima.

Nije mogao da se prekrsti

Tada se grupa hodočasnika iz Srbije licem u lice srela sa obredom isterivanja đavola iz posednutog mladića koji je sa hodočasnicima krenuo u Svetu zemlju po savetu svog lekara. “Pozlilo” mu je kada je stupio u manastirske odaje, a obred egzorcizma uspešno je izveden u pećini Svetog Ilije u kapijama manastira Svetog Georgija Hozevitskog. Mladić je izlečen i danas oslikava ikone, a među svedocima zla koje ga je zadesilo bili su i neki državni uglednici, direktori, profesori Univerziteta. Ukupno 36 ljudi iz Srbije. Obred koji su vodili jedan srpski i jedan grčki monah, uz pomoć srpske monahinje koja se takođe našla u grupi – urodio je plodom.

– Pacijenta A. sam dugo lečio od šizofrene psihoze – ispričao nam je doktor V. P. Klinički psihijatar. – To je veoma teška, možda najteža psihička bolest i ja sam pacijenta uputio u Svetu zemlju zato što mu je skoro svaka druga reč u našem razgovoru bila Bog. Mladić je bio izuzetno obrazovan i talentovan, a na kliniku je dospeo jer se agresivno ponašao i negirao sve vrednosti oko sebe. Pričao je da je član Satanističke sekte.

Hadži M. V, profesor univerziteta, je jedan od najuglednijih srpskih hadžija. Za Uskrs 2005. godine vodio je grupu hodočasnika u Svetu zemlju.

– Primetio sam da je mladić koga je doktor poslao sa nama potpuno drugačiji i neuravnotežen još u Beogradu – ispričao nam je M. V. – Uplašen, nazvao sam doktora, a od njega sam dobio uveravanje da momak želi se vrati hrišćanstvu .

Problemi su, svedoči Hadži M.V, počeli odmah po dolasku u Jerusalim. Žena koja je bila u pratnji mladića odbila je da bude smeštena u sobu sa njim tokom noći, tako da je on prebačen u sobu u kojoj je bio kaluđer iz Srbije sa još jednim čovekom.

– Noć je zaista bila teška – posvedočio nam je monah . – Mladić je bio van sebe. Celu noć je stajao na jednoj nozi u ćošku sobe. Prethodnog popodneva, video sam da je odbio da uđe u Hram Andreja Prvozvanog na Maslinskoj gori, provocirajući sve vernike koji su ulazili.

Monah opisuje kako mladić uopšte nije mogao da se prekrsti pred svetinjama. Pokušavao jeste. Uvek kada bi mu desna ruka prilazila čelu, leva ruka bi hvatala desnu i zaustavljala je u vazduhu.

Žestoka borba

Na Veliku sredu, autobus sa hodočasnicima je došao do reke Jordan gde je kršten Isus. Svi su izašli na Svetu reku, samo je čudni mladić ostao u zatvorenom vozilu na plus 60. Kada su se ljudi vratili zatekli su ga “suvog i mirnog”, kao da nije bio u autobusu na suncu.

O obredu egzorcizma u Manastiru Svetog Georgija Hozevitskog u pustinji priča hodočasnik D. N, koji je uspeo da uvede mladića kroz manastirske dveri.

– Išao sam poslednji kroz kanjon do manastira i iz daljine sam video da je grupa ušla – kaže D. N. – Mladi A. stajao je glavom naslonjen na kameni dovratak zgrade i tresao se. Zamolio sam ga da uđe i, ne znam kako, uzeo me je ispod ruke i došli smo do prazne manastirske trepeze. Pošto su hadžije bile negde u obilasku, za trenutak sam ostavio A. da pronađem gde su i kada smo se posle nekoliko trenutaka vratili, njega nije bilo.

Hadžija D. N. svedoči kako je kaluđer iz Srbije odmah znao gde je A. mogao da ode.

D. N. priča kako se grupa zaputila uskom usečenom stazom iznad provalije u planini do Pećine Svetog Ilije. U pećini, u ćošku pored ikone sveca sa gavranom zatekli su A. kako prosto odskače od zemlje. Kao da želi da izađe iz sopstvene kože!

– Prizor je bio nestvaran, kaluđer iz Srbije je dohvatio “trebnik” i odmah počeo da čita molitvu – nastavlja D. N. – Ubrzo je stigao kaluđer Grk, mandrit manastira sa svetom vodom, a tu se našla i naša monahinja koja je donela lišće bosiljka koje je srpski monah tokom molitve uranjao u Svetu vodu i prskao nesrećnika. Imao sam utisak da se na licu mladića kada bi ga Sveta voda poprskala – otvaraju žive rane.

Borba s nečastivim, kako je nazivaju tada prisutne osobe, trajala je više od 40 minuta. U pećini je, uz sveštenike, ostalo sedam ljudi koji su držali A. Ostali su pobegli plašeći se da ih ne pobaca u provaliju. Mladić se otimao, prosto razbacivao ljude koji su ga držali. U akustičnoj pećini mešali su se glasovi molitve i neljudskih urlika…

– Glavu nesretnog momka držao je vođa puta – objašnjava naš sagovornik. – Dvojica muškaraca bili su prave atlete. Jedan je bivši reprezentativac atletičar svetog glasa, a drugi čovek je bio sportista, majstor borilačkih veština. Ostali, nas petoro, nismo baš slabašni, ali bilo je skoro nemoguće obuzdati A. On je povraćao po sveštenicima, urlao…

Blažen u crkvi

Prefosor Hadži M. V. hvali veru srpskog monaha. Naime, za sve vreme borbe monah je mirno i posvećeno čitao molitve. Kaluđer iz Srbije se nije osvrtao na urlike ni povraćanje po trebniku i po njemu. Potpuno smireno i predano se molio.

– U jednom trenutku A. se umirio – nastavlja M. V. – Osetili smo i kako mu je najednom puls skoro stao i više nije bio zadihan. Glas mu je bio mek kao pamuk. Mladić je tada počeo da se podsmeva monahu govoreći da je uzalud to što čita i da mu je vera slaba. Tražio je da nas ljubi, tvrdeći da smo braća. Monah je i dalje čitao, a mladi A. je, nešto kasnije, ponovo postao ekstremno agresivan i počeo da viče na arapskom jeziku. Odjednom, srušio se na zemlju. Svi su mislili da je mrtav. Samo je naš kaluđer bio “bez brige”. Rekao nam je da je mladić dobro i da ga podgnemo. I, zaista, A. je dolazio k sebi.

Monah koji je čitao molitve u Judejskoj pustinji ne krije ovaj događaj, ali nerado priča o njemu. Nije mu ni drago da se “priča” pročuje, ali smatra da je “Bog pomogao nesrećniku” i da je samo to važno.

– Kod ovakvih slučajeva teško je oceniti da ponašanje unesrećenog diktiraju demoni ili psihičko obolenje – objašnjava kaluđer. – Ja sam imao unutrašnji glas da se borim sa demonom. Bog je to prelomio, ne ja.

Na Veliki petak, dan posle čina egzorcizma, mladić se se potuno promenio. U Crkvi Hrista Spasa, u gužvi kada se pali Sveti plamen, dugo je ležao na mestu gde je položeno bilo Hristovo telo. Molio se predano. Bio je blažen – potvrđuju svi naši sagovornici. – Po povratku kući, roditelji nisu mogli da ga prepoznaju na aerodromu.

Zarobljena volja

Gabrijel Amort, zvanični vatikanski egzoricista, isterivanje đavola iz čoveka definiše kao “bogoslužbeni čin, sastavljen od čitanja psalama, kanona i posebnih molitvi iz Svetog Pisma”. On navodi: “Egzorcizam je uvek postojao. Nije u našoj vlasti da ga ukinemo niti da ga širimo. Savetujem da se ne iznose kategorički sudovi jer je svaki slučaj individualan. “

A, monsinjor Anđelo Masćeroni, koji je u Vatikanu nedavno otvorio “vruću telefonsku liniju” na kojoj pored telefona u smeni dežura 12 sveštenika koji pomažu ljudima koji sumnjaju da su se “našli u vlasti nečastivog”, o posednutosti je rekao: “To je potpuna zarobljenost čovekove volje od strane nečastive sile, pri čemu on ne upravlja sobom.”