Da li je Marija Oršić zaista pribavila vanzemaljsku tehnologiju za Nemce i gde je nestala?

Marija Orsitk, poznata i kao Marija Oršić, bila je poznati medij koji je kasnije postao vođa Vril društva. Rođena je 31. oktobra 1895. u Zagrebu. Otac joj je bio Hrvat, a majka Nemica iz Beča.

Marija je bila lepša od bilo koje holivudske zvezde u to vreme. Mariju prvi put spominju i slikaju Bergier i Pauvels 1967. godine u svojoj knjizi: „Aufbruch ins dritte Jahrtausend: von der Zukunft der phantastischen Vernunft“. Marija je ubrzo pratila nemački nacionalni pokret koji je bio aktivan nakon Prvog svetskog rata, pokret čiji je cilj bio teritorijalni i politički pristup Nemačkoj. 1919. preselila se u Minhen sa svojim dečkom i verenikom. Nije poznato da li su bili venčani ili ne, pošto su oboje nestali 1945. godine.

U Minhenu je Marija od početka bila u kontaktu sa Društvom Thule i ubrzo je stvorila svoj unutrašnji krug sa Traute, sa drugim minhenskim medijem i drugim prijateljima. Ova grupa se zvala „Alldeutsche Gesellschaft fur Metaphisik“, zvanično ime društva Vril.

Sve su bile mlade devojke, mada pomalo neobične jer su bile odlučni protivnici nove mode za kratku kosu među ženama. I Marija i Traute imale su veoma dugu kosu, jedna plavu, a drugu smeđu. Nosili su veoma dugačke pletenice, vrlo retku frizuru početkom 20. veka. Kao što se i očekivalo, ovo je ubrzo postalo svojstvo svih žena koje su činile takozvano Vrilovo društvo, za koje se tvrdi da postoji do 1945. I to nije bilo iz pukog hira, jer su čvrsto verovale da njihove duge grive deluju kosmički antenski režim za primanje komunikacija van našeg sveta.

Dame Vril

S druge strane, u javnosti nikada nisu izlagali kosu u rep, već su je radije skrivale kako bi privukli manje pažnje. Kao identifikaciju, članovi Društva Vril, takođe zvanog „Vrilerinnen“, nosili su disk koji je predstavljao dva najvažnija medija u grupi: Mariju Oršić i Sigrun.

U decembru 1919. godine, mala grupa ljudi iz društava Thule, Vril i DHvSS, uključujući Mariju i Sigrun, iznajmila je malu kabinu u blizini Berchtesgaden-a (Nemačka). Marija tada potvrđuje da je primila niz medijskih prenosa u vrsti pisma koju naziva „templarsko-germanskom“, na jeziku za koji tvrdi da ne zna, ali da oni sadrže informacije tehničke prirode za konstrukcija mašine koja leti. Pretpostavlja se da dokumenti koji pripadaju društvu Vril pominju da pomenute telepatske poruke dolaze iz Aldebarana, udaljenog 68 svetlosnih godina, u sazvežđu Bika.

Društvo je navodno podučavalo vežbe koncentracije dizajnirane da probude Vril energiju, najjaču kod žena sa dugom kosom koja je magnetnu energiju napajala iz zemlje u mozak. Verovali su da njihova duga kosa deluje kao kosmičke antene za prijem vanzemaljske komunikacije.

Što se tiče dokumenata, kaže se da je Marija imala dve gomile papira koje su proizašle iz ovih telepatskih komunikacija: jedan sa nepoznatim rukopisom, a drugi savršeno čitljiv. Što se tiče ovog drugog, Marija je sumnjala da bi moglo biti napisano u arhaičnom obliku onoga što bi mogao biti bliskoistočni jezik. Uz pomoć grupe bliske Društvu Thule poznate kao „Panavilonijanci“, koju su između ostalih činili Hugo Vinckler, Peter Jensen i Federik Delitzsh, uspeli su da saznaju da ovaj jezik neće biti niko drugi do drevni sumerski , jezik osnivača drevnog Vavilona. Sigrun je pomogla u prevođenju poruke i u procesu dešifrovanja čudnih slika kružnog letećeg artefakta koji su se pojavili na drugoj gomili papira.

Koncept mnogih stvari koje se stavljaju u fioku „alternativne nauke“ sazreo je ovih godina i onih koje su trebale doći odmah potom. Činjenica je da je, zbog poteškoća u finansiranju, projektu izgradnje pomenute leteće opreme trebalo tri godine da se pokrene. Navodno su se do 1922. godine različiti delovi prototipa samostalno proizvodili u raznim fabrikama koje su finansirale Društvo Thule i Društvo Vril.

Krajem novembra 1924. Marija je posetila Rudolfa Hess-a u njegovom minhenskom stanu zajedno sa Rudolfom von Sebottendorf-om, osnivačem Društva Thule. Sebottendorf je želeo da kontaktira Dietricha Eckart-a, koji je preminuo prethodne godine. Eckart je preveo Ibsenove drame na nemački i izdao časopis „Auf gut Deutsch“; bio je i član društva Thule. Da bi stupili u kontakt sa Eckart-om, Sebottendorf, Maria, Rudolf Hess i drugi članovi Thulea uhvatili su se za ruke oko stola prekrivenog crnom tkaninom.

Hess je počeo da se oseća nelagodno kad je video kako je Marija ušla u trans i kako su se orbite njenih očiju pomerile unazad, otkrivajući samo beline i morali su da podnose videći je kako jede u grču sedeći na stolici sa neprijatnom grimasom. Umesto toga, Sebottendorf je bio zadovoljan kada je video kako je Eckartov glas počeo da izranja iz usana medija. Ali dogodilo se nešto neočekivano Eckart je objavio da ga je neko ili nešto primorao da ostavi prostora da se drugi glas kroz medij manifestuje važnom porukom.

Ekartov glas je nestao da bi stvorio uznemirujući i neprijatan glas koji se identifikovao kao „Sumi, stanovnici dalekog sveta koji kruži oko zvezde Aldebaran u sazvežđu koje nazivate Bik“. Niko nije mogao da ne pogleda ostale članove raširenim očima zbog iznenađenja onoga što se događalo. Navodno, prema čudnom glasu, Sumi su bili humanoidna rasa koja je kolonizovala zemlju pre 500 miliona godina. Ruševine Larse, Surrupaka i Nippura u Iraku si oni sagradili.