Da li ste čuli za ličnu gardu Cara Dušana? Palman Braht - Nemac koji je životom čuvao srpskog vladara
Najratoborniji vladar Nemanjića unajmio je trista oklopnika koji su se zaputili prema Svetoj zemlji i, umnogome uz pomoć njih, uspeo da do neslućenih razmera proširi granice svoje države. Njihov zapovednik, pak, nije bio samo veličanstven ratnik, već i čovek od najvećeg carevog poverenja
Facebook pr. sc.
Sve, ama baš sve, što je bilo do njega, činio je i učinio. Službujući kod kneza od Austrije, proglašen je za viteza. Posle toga lutao je Srednjom Evropom, s turnira na turnir, iz pobede u pobedu, jačajući snagu i osvajajući veštinu. U jednom od dvoboja izgubio je i prst na ruci.
Sad već četrdesetogodišnjak, vitez Palman Braht, rođen oko 1290. na očevom dvoru u Štajerskoj, više nije imao ni vremena ni razloga za tu gorko-slatku strepnju koju je toliko dugo čekao. Osedlao je konja i s grupom krstaša krenuo u osvajanje onoga u čemu je bio najveštiji. Put ga je vodio prema Jerusalimu i Svetoj zemlji.
Bila je 1331. godina kad je stigao u Zetu i Primorje i tu ostao. Upravo u vreme kad je njom upravljao "mladi kralj" Dušan boreći se za presto protiv oca, kralja Stefana Dečanskog. Po svoj prilici, u tim bojevima učestvovao je i Palman Braht, posebno u napadu na dvor u Nerodimlju, kad sin više nije bio samo "mladi kralj" jer je otac ubrzo zatočen u tvrđavu Zvečan i zadavljen. Od tada je, za vreme celokupne vladavine kralja, a potom i cara Dušana Silnog, stalno bio uz njega, sve do iznenadne i zagonetne smrti (1355) najratobornijeg od svih Nemanjića.
Ratobornom vladaru, željnom da ovlada Vizantijom, Palman Braht gotovo da postaje desna ruka. Gde god se ozbiljno vojevalo, bio je u središtu boja. Trista oklopnika bez mane i straha u sjajnim oklopima obično su izazivali strah kod protivnika i pre nego što bi ukrstili koplja i mačeve. Čim bi blistavi metal izjahao iz oblaka prašine. Ređale su se bitke za Strumicu, Prilep, Ohrid, opkoljavanje Soluna...
Jedni za drugim padali su i grad Ser (1345), te Halkidiki, zajedno sa Svetom Gorom, osvojeni su Albanija, Epir i Tesalija, te se srpsko carstvo prostiralo od Dunava na severu do Korinta na jugu i od Jadranskog na zapadu do Egejskog mora na istoku. Uloga viteza Palmana i njegove oklopljene družine bila je značajna. Vrlo je verovatno da se nemački najamnik nalazio i među ratnicima koji su, u sukobu s ugarskim kraljem Lajošem, osvojili i Beograd (1353), jedno vreme u sastavu Dušanove Srbije.
Ime Palmana Brahta kao ratnika zabeležio je u svojim memoarima i vizantijski car Jovan Kantakuzen. On je posvedočio da je, zauzevši na prevaru od cara Dušana grad Ber, u posadi zatekao Brahta i njegove najamnike, ali im je poštedeo život i otpremio ih na dvor srpskog vladara. I inače je naveo da su se nemački najamnici borili uz srpskog vladara u njegovim najvažnijim pohodima.
S proleća 1336. godine Palman je, kao poverljiv čovek srpskog vladara i znalac nemačkog jezika, preko Dubrovnika dopratio u Srbiju poslanstvo Vojvode Otona Habsburškog, vladara Austrije. Tada se u senci državnih razgovora povela i jedna prilično lična priča, lična bar što se tiče srpskog vladara cara Dušana.
Naime, on je već četiri godine bio oženjen Jelenom, sestrom bugarskog cara Jovana Aleksandra, ali naslednik nikako da stigne.
Neki, istina neprovereni, tragovi upućuju da je i Jelena bila saglasna da Dušan mora ponovo da se oženi i izbor je (ne zna se da li baš u vreme posete pominjane delegacije) pao na sinovicu Otona Habsburškog i kći nemačkog cara Fridriha Lepog Habsburga. Uloga provodadžije dodeljena je Palmanu.
Tada se kapetan odmah uputio u Austriju i da se, valjda jedini put za dugogodišnjeg službovanja kod Dušana, vratio neobavljena posla. Razlog - nesuđena druga žena prvog srpskog cara iznenada je umrla. Zli jezici su pričali da se na smrt preplašila od udaje u "jednu varvarsku zemlju na istoku, za jednog kralja tuđe vere i već ženjena". Bilo kako bilo, tek Jelena je vrlo brzo zatrudnela i rodila Uroša. Zli jezici ni ovog puta nisu dangubili, pa su zakotrljali pričice da poslednji srpski car zapravo i nije bio biološki sin prvog srpskog cara..
O ugledu ovog čoveka govori i dokument iz 1354. godine, a pisao ga je papa Inoćentije VI. Naime, šaljući poslanike na dvor cara Dušana, najviši rimokatolički dostojanstvenik uputio je pisma svim najvažnijim ljudima moćne države. Među njih je, posebnim pismom, svrstao i Palmana Brahta.
Poslednji put su se car i njegov kapetan videli u novembru 1355. godine, kad ga je vladar poslao u Severnu Dalmaciju, da bi od Ugara odbranio Skradin i Klis. Dušan je umro nepun mesec kasnije, 20. decembra, još mlad i u punoj snazi. Uzrok nikada s pouzdanjem nije utvrđen, ali se govorilo o trovanju, moždanom udaru i, čak, epilepsiji.
O Palmanu Brahtu zna se, istina u retkim tragovima, da je otišao u službu Dušanove sestre Teodore, udovice hrvatskog bana Mladena Šubića. Poslednji put njegovo ime pominje se 1363. godine u Dubrovniku, kad mu je tamošnji vlastelin Menče Menčetić testamentom zaveštao 40 perpera. Ne zna se kad je i gde umro.
Zna se da Dušanov naslednik, Stefan Uroš V Nemanjić, poznatiji kao Uroš Nejaki, za šesnaest godina carevanja nije držao najamnike. Neki istoričari skloni su tvrdnji da je moguće da je i to razlog propasti države Nemanjića.