Još se mogu naći po Srbiji, a ovo su narodna verovanja i događaji koji su se dešavali!

Mitovi i priče o vilama nemaju jedinstveno poreklo, već su zbirka narodnih verovanja iz različitih izvora. Različite narodne teorije o poreklu vila uključuju njihovo prikazivanje kao demovisanih anđela ili demona u hrišćanskoj tradiciji, kao manja božanstva u predhršćanskim paganskim sistemima verovanja, kao duhove mrtvih, kao praistorijske prethodnice ljudima ili kao elemente.

Etiketa vile ponekad je primenjivana samo na specifična magična stvorenja sa ljudskim izgledom, malim stasom, magičnim snagama i sklonošću lukavstvu. U drugim se vremenima ona je korištena za opisivanje bilo kojeg čarobnog stvorenja, poput goblina i gnoma. Vilenski je ponekad korišten kao pridev, sa značenjem ekvivalentnim „začarani” ili „čarobni”.

Ponavljajući motiv legendi o vilama je potreba da se vile odbiju koristeći zaštitne čari. Uobičajeni primeri takvih čari uključuju crkvena zvona, nošenje odeće naopačke, detelinu sa četiri lista i hranu. Takođe se ponekad smatralo da vile progone određene lokacije i da navode putnike da zalutaju koristeći varljivu svetlost. Pre pojave savremene medicine vile su se često krivile za bolest, naročito za tuberkulozu i porođajne deformacije.

Pored svog folklornog porekla, vile su bile uobičajeno obeležje renesansne književnosti i romantičke umetnosti, a bile su posebno popularne u Velikoj Britaniji tokom viktorijanske i edvardske ere. Keltski preporod je takođe doveo do uspostavljanja vila kao kanonskog dela keltske kulturne baštine.

Vila u južnoslovenskoj mitologiji predstavlja žensko natprirodno biće naklonjeno ljudima. Zamišljana je kao izuzetno lepa devojka zlatne kose i sa krilima, odevena u duge, prozračne haljine i naoružana strelama. Prema verovanjima, izvor njene moći je u njenoj kosi. Večno je mlada. Ona živi daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se rađa iz rose nekog cveća, kad pada kiša i greje Sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i raskoši, gradi na oblacima.

Može se preobražavati u različite životinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. Često jaše na konju ili jelenu, odlazi u lov, a još češće igra u kolu. Zaljubljuje se u junake, koje pomaže i savetima i delima, a katkad su njihove posestrime (npr. Marko Kraljević i vila Ravijojla). Naklonjena je i devojkama, koje od nje mogu izmoliti lepotu ili zaštitu. Vila posebno vešto vida rane zadobijene u bojevima, i to različitim biljem. Raspolaže i sposobnošću proricanja.

Vila teško prašta uvrede i svojim strelama ili pogledom usmrćuje one koji je povrede. Čak i u slučajevima kada nanosi zlo i dalje je privlačna i zavodljiva. Potčinjava se samo onima kojima pođe za rukom da joj otmu odeću, a ako joj neko oduzme krila, preobražava se u običnu ženu.

Može imati kozje, konjske ili magareće noge.

Vrlo često se pominje u deseteračkim narodnim pesmama ili u narodnim pričama. Po narodnim predanjima i verovanjima ima duge raspletene kose i okuplja se sa drugim vilama na izvorima reka i jezerima, gde gole igraju kolo u vodi.

U toponomastici Srbije i Crne Gore ima dosta mesta s imenom vila, npr. Vilin izvor na planini Komu, Viline vode u Beogradu...

Njoj je slična rusalka, u stvari utopljenica ili nekršteno dete, preobraženo u devojku sa dugom raspuštenom zelenom kosom, mada se u pojedinim krajevima veruje da su i vile duše nesretno umrlih devojaka. Dok su kod severnih Rusa ružne i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se približi, rusalke koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom začaravaju prolaznike. Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer tada izlaze iz vode, jure po poljima, penju se na drveće i igraju na proplancima.

Verovanja

Vila kao predstava prisutna je u verovanjima svih Slovena. Po predanju, ona se rađa iz rose, obično na crvenom cveću, u vreme kada istovremeno pada kiša i greje Sunce i kada se na nebu pojavi duga. Vila obično ne napušta predele u kojima živi. Nosi tanku prozračnu haljinu i dugačku, niz leđa raspuštenu kosu. Obučena je u belo, a ponekad nosi i plavo. Kosa joj je crna ili zlatna. U kosi se nalazi njena dugovečnost i ako dopusti da joj neko iščupa dlaku — vila će umreti. Veruje se da joj večni život dolazi iz semena belog luka, koji niko nikada nije vidio. Ona se čini kao krhka, ali je spremna da brani svoje stanište.

Vile se okupljaju na posebnim mestima koja su zabranjena za ljude. Na mesta gde vile pevaju i igraju (vilino kolo) niko ne sme pristupiti. Demonska priroda vila otrkiva se u nekim neljudskim detaljima. Ponekad za vile govore da uzimaju decu od ljudi. Zla strana je prikazana u brojnim pričama i pesmama u kojima se ruši sve što su do tada ljudi sagradili, sve dok ne dobiju ljudsku žrtvu uzidanu u temelj. Najpoznatija pesma sa ovim motivom je Zidanje Skadra. Vile se potčinjavaju samo onima koji uspeju da im ukradu odeću dok se kupaju ili igraju. Ako im se oduzme veo kojim pokrivaju kosu i krila — odmah gube sve moći. Slabost vila se ogleda u sklonosti da se zaljubljuju u smrtnike. Tokom perioda obreda, prinose se žrtve prilaganjem predmeta da se vile umilostive.

Vrzino kolo, ili vilino kolo ili vilinsko kolo, je prvobitno označavalo stvarnu igru u kolu koga igraju demoni – vile ili ale. Potiče iz narodnog sujeverja. Značenje se mijenjalo i evoluiralo, pa simbolizuje nešto što je teško razrješivo i što je vrlo zapetljano. Koristi se u figurativnom smislu da označi zbrku, metež, začaran krug. Najčešća mesta za okupljanje su proplanci na kojima postoji magična energija, mesta koja se razlikuju po biljkama i životinjama i najčešće su kružnog oblika.

Vuk Karadžić

- Vrzino kolo, Srblji pripovijedaju, da neki đaci, kad nauče dvanaest škola, otidu (nji 12 mora biti) na vrzino kolo (da dovrše sa svim i da se zakunu. A đe je to vrzino kolo? i šta je? Bog bi ga znao). I ondje nekakvu osobitu knjigu čateći nestane jednoga od nji dvanaest (odnesu ga djavoli ili vile), no oni ne mogu poznati koga je nestalo. (Taj je bio na vrzinu kolu – govori se za čoveka koji je mlogo učio.)
Takovi đaci se poslije zovu Grabancijaši, i idu sa đavolima i sa vilama, i vode oblake u vrijeme grmljave, oluje i tuče... — Vuk Stefanović Karadžić, Srpski rečnik iz 1818. godine

Na planini Velebitu postoji toponim Vrzino kolo. Priča se da se na tom vrhu sastaju i igraju vile. 

Đaci koje su odnijele vile zovu se Grabancijaši. Sa vilama su u oblacima, među munjama i gradom. Zato za raščupane i neuredne kažu:“kakav je izdrpan kao grabancijaš“.

„Taj je bio i u vrzinom kolu“ govori se za nekoga ko je mnogo učio.

Godine 1908. Bila je velika suša u istočnoj Srbiji, kod Velikog Izvora u Crnoj Reci. Seljani su vjerovali da oblaci ne mogu da se formiraju- sastanu i daju kušu, jer zmaj dolazi u selo i vodi ljubav sa nekim udovicama i udatim ženama. Zato muškarci tog sela odluče da istjeraju zmaja. Noću izmešu 21. i 22. jula sastanu se na seoskom groblju i nalože veliku vatru. Jednog su između sebe izabrali za cara. On se svukao a za njim i svi ostali muškarci i počeli su da igraju vrzino kolo. Iga je trajala sve dok se igrači nisu umorili i iznemogli popadali po zemlji, a upravo toliko koliko je trebalo da se zli duhovi poplaše.

Za vreme igre nisu govorili već su se sporazumjevali mumlanjem i mimikom. Kada je završeno igranje vrzinog kola, car je snažno zamumlao. To je bila zapovjest, da se svi igrači, sem trojice koji su ostali sa carem, krenu u selo da istjeraju zmaja dižući veliku buku. „Sa sobom su nosili zvonca, medenice, klepetuše, stare kante, testije, vatralje, tojage, budže“ kojima se mogla podići velika buka. U određenom dijelu sela su se razišli i počeli gonjenje zmaja u pravcu groblja. Na groblju su se ponovo sakupili oko vatre i svoga cara. Ponovo su odigrali vrzino kolo i tako je završeno gonjenje zmaja.