Mustafa Golubić - Srpski heroj, član Crne ruke, Staljinov agent i prijatelj, Titov neprijatelj... Priča neverovatnija od Bonda i luđa od fikcije
Mustafa Golubić, pripadnik Mlade Bosne, odlikovan ordenom Obilića, borio se na Ceru, Kolubari i Solunskom frontu, na studijama u Švajcarskoj povezao se sa Kominternom, a njegov život i kraj obavijeni su velom tajni
Wikipedia
Mustafa Golubić jedna je od najtajanstvenijih ličnosti naše savremene istorije. Rođen je u Stocu, u istočnoj Hercegovini, 24. oktobra 1889. Otac Muhamed umro je dok je Mustafa još bio malo dete, ali majka Nura mu je doživela 102. godinu, preminuvši 1953. godine.
Kao najboljeg đaka osnovne škole u Stocu, opština ga je poslala u gimnaziju u Sarajevo. Tu je pohađao pet razreda, a kada je Austrougarska izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, sa svojom siromašnom porodicom seli se u Beograd, gde je nastavio obrazovanje. Te godine postao je član Mlade Bosne. U Beogradu je postao poznat posle odvažnog skoka sa železničkog mosta preko Save, jedinog koji je tada povezivao srpsku obalu sa austrougarskom. Kako je zapisao Vladimir Dedijer, vojvoda Vojislav Tankosić naređivao je svojim saborcima da skaču sa tog železničkog mosta na Savi kako bi se uverio u njihovu sposobnost za borbu.
U odredu Vojislava Tankosića
Gotovo je sigurno da je upravo u tom periodu počeo jasno da gradi svoj srpski nacionalni identitet, koji se posebno ispoljio tokom oslobodilačkih ratova u drugoj deceniji 20. veka. Naime, kada je izbio Prvi balkanski rat, Golubić je stupio u Tankosićev četnički odred, s kojim je učestvovao i u borbama na Merdaru, gde se posebno istakao. Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević odlikovao ga je za hrabrost ordenom Obilića. Izašao je iz rata kao narednik i već iskusni autor, budući da je tokom tog konflikta pisao za časopise „Ilustrovana ratna kronika” i „Balkanski rat u slici i reči”.
Nakon mature 1913. godine, sa stipendijom vlade u Beogradu, odlazi na studije prava u Lozanu i Ženevu, a onda u Pariz, gde će postati član organizacije Ujedinjenje ili smrt. Te godine se u Tuluzu, u hotelu Sen Žeron, sastao s Vladimirom Gaćinovićem, prijateljem i saborcem. Tada su se dogovorili da izvrše atentat na Franca Ferdinanda, koji je trebalo da dođe u posetu u Francusku, a Muhamed Mehmedbašić, koji je naknadno stigao u Tuluz, dobio je zadatak da u Sarajevu ubije Oskara Poćoreka. Međutim, Ferdinand je promenio odluku i rešio da putuje u Sarajevo, pa mladobosanci pribegavaju novim odlukama i dogovorima.
Golubić je prekinuo studije po izbijanju Prvog svetskog rata, vratio se u Srbiju i uključio u jedinice Užičke armije. Ubrzo je unapređen u čin poručnika i prekomandovan u Kraljevsku gardu. Učestvovao je u čuvenim bitkama na Ceru i na Kolubari.
Pukovnik Dimitrijević Apis 1915, uz podršku Vrhovne komande, šalje Mustafu Golubića u Rusiju da tamo sakupi dobrovoljce i dovede ih u zemlju. On je za kratko vreme iz Rusije doveo u zemlju više od 1.000 dobrovoljaca iz jugoslovenskih krajeva, koji su kao austrougarski vojnici zarobljeni u borbama na Istočnom frontu.
Mustafa se borio u sastavu srpske vojske u svim borbama, povlačio se preko Albanije, odmarao se na Krfu, probijao je Solunski front. Tokom Solunskog procesa – kada je regent Aleksandar (pod lažnom optužbom i režiranom smrtnom presudom) uklonio Apisa i ostale „crnorukce”, Golubić je odbio da svedoči protiv Apisa, zbog čega je osuđen na godinu dana zatvora i izbačen iz vojne službe. Interniran je na Krf, odakle je, uz pomoć dr Jevta Dedijera, uspeo da pobegne u Francusku.
U Beograd se vratio septembra 1918. godine i stalno je bio pod nadzorom policije, koja je imala dojavu da su neki od bivših „crnorukaca”, zbog Solunskog procesa i streljanja pukovnika Apisa, postali zakleti neprijatelji kralja Aleksandra Karađorđevića.
Dok je studirao u Švajcarskoj, ušao je u strukture Kominterne (Komunističke internacionale, organizacije u kojoj su bile sve komunističke partije u Evropi) i počeo za nju da radi, a potom se u Moskvi školovao za oficira NKVD-a (Narodni komesarijat unutrašnjih dela). Tada dobija sovjetsko državljanstvo i tridesete godine 20. veka provodi u Četvrtoj upravi u sekciji zaduženoj za političke likvidacije.
Njegovo kodno ime bilo je Omega. Stevan Dedijer kasnije će tvrditi da je Golubić bio možda glavni organizator atentata na Lava Trockog u Meksiku. Mustafa je, to je pouzdano utvrđeno, zbilja bio u Meksiko Sitiju tih dana, u jednom hotelu udaljenom dve ulice od kuće u kojoj je Trocki živeo, a i mesecima pre toga pratio je Trockog na svim putovanjima po Evropi i Americi. Trocki je bio drugi čovek Oktobarske revolucije i, posle sukoba sa Staljinom, bežao je od njegovih agenata po Evropi dok se 1937. godine nije, uz pomoć slikara Dijega Rivere, sakrio u Meksiku. Golubić je krenuo za njim. Boravište Trockog odala mu je slikareva supruga Frida Kalo. Ona je bila ljubavnica Lava Trockog, ali ju je i Golubić zaveo. Dakle, 21. avgusta 1940. godine, Staljinov agent Ramon Merkader ubio je Trockog udarcima pijuka po glavi.
Takođe je imao i zaduženje da vodi računa o Josipu Brozu Titu, kojeg je upoznao u Moskvi i kojem ništa nije verovao, te da koordiniše delovanje jugoslovenskih komunista tokom Španskog građanskog rata. Golubić se u Jugoslaviji pojavio 1932, kada je u zemlji uspostavio Crveni kamerni orkestar, tajnu organizaciju NKVD-a za specijalne namene. U prestonicu je stigao tek početkom četrdesetih. U beogradskoj ispostavi Crvenog kamernog orkestra, pod komandom Golubića, radila je Ljubica Đorđević Popović, radio-telegrafista pod šifrom Bauer, s dve mlade saradnice – Davorjankom Paunović i Verom Miletić. Tu su bili i Pavle Popović Crni, Dida Demajo, Stevan Hristić, Dragutin Gutić i dr Miša Subotić. Članovi drugog obaveštajnog punkta ove organizacije u Beogradu bili su Pavle Bastajić, Čedomir Popović, Nezir Hadžinizović, Čile Kovačević, Čeda Kruševac, Radivoje Uvelić Bata, Mate Vidaković i Bora Prodanović.
Postoje snažne indicije da je deceniju ranije, na Vidovdan 1921. godine, učestvovao u organizaciji pokušaja atentata na regenta Aleksandra, kada je Spasoje Stejić bacio dinamit sa zgrade Ministarstva trgovine na automobil s budućim kraljem (pogodio je telefonske žice). Golubić, koji je tada još bio u zemlji, uhapšen je i interniran u manastiru Rakovica, možda i zbog onih pretnji kralju Aleksandru na ulici, ispred hotela „Moskva”, ali pušten je zbog nedostatka dokaza. Međutim, imajući u vidu njegovo kasnije delovanje, kao i činjenicu da je iz Beča tridesetih rukovodio svim sovjetskim tajnim službama na tlu Kraljevine Jugoslavije, to nije nemoguće – utoliko više što je napredovao u toj meri da je bio zadužen za odeljenje koje se bavilo celom Jugoslavijom, a potom i Balkanskom komunističkom federacijom.
Staljinov čovek od poverenja
O Golubiću postoje brojne anegdote: da je bio Staljinov blizak prijatelj, da je „čeličnom Gruzinu” nabavljao duvan iz Hercegovine, u Kremlj ulazio na privatni ulaz, sa Staljinovom taštom pio čaj... Zatim, da je ukrao tenk u Engleskoj, bio ljubavnik Grete Garbo. Govorilo se i da je u Lionu ukrao nacrte novog francuskog aviona, da se januara 1941. godine predstavljao kao obućar, pod lažnim imenom Milorad Nikolić, u Leskovcu, itd. Koliko je bio tajnovita ličnost pokazuje i to što njegove fotografije iz kasnijeg perioda gotovo da nije moguće naći.
Izdaja u Beogradu, sahrana u Moskvi
Zbog straha od prisustva Mustafe Gaćinovića u Beogradu, Ivan Stevo Krajačić ga je, najverovatnije uz saglasnost Josipa Broza, početkom juna 1941. godine anonimno prijavio Gestapou. Nemačka tajna služba je 7. juna provalila u Golubićev stan na Mirijevskom putu, koji je tu živeo pod lažnim imenom Luka Terić, i odvela ga u Banjički logor. Mučenje čoveka, koji je preživeo Staljinove čistke bez ogrebotine, i tri decenije se spremao za takav scenario i kraj – nije urodilo plodom. Nemcima ništa korisno nije rekao, osim gomile laži i izmišljotina, a 11. juna 1941. godine odigrao se onaj poslednji čin u Pionirskom parku, kada je Golubić u šatorskom krilu donet u park, stavljen na stolicu i streljan. Na istom mestu je i sahranjen. Crvenoarmejci, tačnije pripadnici SMEŠ-a (vojne kontraobaveštajne agencije; naziv je smislio sam Staljin, a znači „smrt špijunima”), pronašli su njegov grob oktobra 1944. godine, odmah po oslobođenju Beograda, i ekshumirali ga. Doktor Vojislav Stojanović izvršio je autopsiju i utvrdio da su mu skoro sve kosti bile polomljene. Potom je prenet u Moskvu i sahranjen, uz najviše vojne počasti, kao heroj Sovjetskog Saveza. Spomen-ploča s njegovim imenom postavljena je u Aleji boraca NOR-a na Novom groblju u Beogradu.
Pretnje ispred hotela „Moskva”
Golubić se juna 1919. godine ispred hotela „Moskva”, u lice samom Aleksandru javno zakleo da će osvetiti Apisa. Po svedočenju beogradskih novinara Lole Dimitrijevića i Živana Mitrovića, regent Aleksandar Karađorđević prolazio je fijakerom ispred hotela, a Mustafa Golubić, ustao je iza stola za kojim je sedeo, zaustavio fijaker i obratio se regentu Aleksandru: „Ubiste pukovnika Apisa, veličanstvo?” „Sud ga je osudio na smrt, Mustafa, sud je završio posao”, reče kralj. Mustafa mu je drsko odgovorio: „I, da znate, vi ste ubili njega, a ja ću uskoro vas.” Kralj, pomalo zbunjen, odvratio je: „Navalio si kao zima na golog čoveka. Dobro si mi dao do znanja da znam kako i dalje da postupam s tobom.” Tako je Mustafa, uz pukovnika Božina Simića, Velimira Vemića, Vladimira Tucovića i druge, postao smrtni neprijatelj ne samo dinastije već i Kraljevine SHS.