Nemci, Francuzi, Britanci izlaze iz rovova, oficiri kipte od besa. Srbima dragi Šarl de Gol postaje najomraženiji lik!

Tokom prve godine Prvog svetskog rata, na Badnji dan 1914., uzduž zapadnog fronta dogodilo se nešto zaista fascinantno - niz tzv. "božićnih primirja", neslužbenih prekida vatre. Oružje je utihnulo, a međusobno suprotstavljeni vojnici prišli su jedni drugima, igrali fudbal na "ničijoj zemlji", zajedno učestvovali u opelima za poginule, razmenjivali hranu, cigarete, suvenire...

Bio je to snažan simbol ljudskosti u inače krajnje neljudskom stanju, tada najvećem ratu u ljudskoj istoriji.

Naravno, bila je to još rana faza strašnog rata, tek 5. od ukupno 51 meseca koliko će Prvi svetski rat potrajati. Zapovednici generalno nisu podržavali ovakvo ponašanje, ali na nekim mestima su "okrenuli glavu" pošto je i njima dobro došao predah da naprave reviziju daljnje strategije - naime u to vreme već je na snagu stupio veliki zastoj i s jedne i s druge strane po pitanju "trke prema moru". Položaji su se ukopavali, najkrvaviji rat tek je sledio...

Ipak, na nekim mestima komandanti su strogo zabranili bilo kakav prekid vatre pa su vojnike terali, očigledno protiv njihove volje, da nastave sukob. Negde im je pak dopušteno tek da razmene tela ubijenih sa neprijateljem.

Iduće godine vojnici su ponovo pokušali da uspostave božićna primirja, ali nikada više kao 1914. - vrhovna komanda s jedne i druge strane odlučila je da stane tome na kraj po svaku cenu uvodeći oštre kazne za takvo ponašanje, a od 1916. vojnicima je zabranjeno organizovanje bilo kakvog prekida vatre.

Nažalost, do te 1916. rat je postao toliko strašan da je već ubio onu ljudskost koja je postojala 1914. - beskonačni niz mrtvih, upotreba hemijskog otrova, strašna stradanja u bitkama za reku Somu i Verden, sve to je dovelo do toga da ni mnogim vojnicima više nije bilo do primirja, do fudbala, do razmene cigareta... ubijena je ideja da se s druge strane fronta, rova, nalazi čovek poput njih.

Koncept "živi i pusti da žive" sistematski je eliminisan iz redova vojske. Oficirski kadar zaključio je da humanosti nema mesta na bojištu, da se vojnik mora pretvoriti samo u mašinu za ubijanja, u običnog piona koji će se pomerati na krvavoj šahovskoj tabli.

U to se vojnici sistematski pretvaraju i danas, to je sastavni deo "obuke". U narednim ratovima videćemo do koje mere će dehumanizacija na površinu svetu doneti najstrašnije ratne zločine, želju za istrebljenjem, suzbijanje bilo kakvog osećaja međusobne povezanosti.

Ali Božić 1914. na zapadnom frontu se dogodio, i ne sme pasti u zaborav. I pre Božića vojnici su već počeli da stupaju u međusobni kontakt. Još početkom decembra 1914. kada je u večernjim satima trajao prekid vatre od pola sata kako bi se pokupila tela ubijenih, vojnici bi se susretali, porazgovarali, razmenjivali bi novine... 1. decembra 1914. jedan britanski vojnik zapisao je u svoj dnevnik belešku o srdačnoj poseti nemačkog vodnika koji je tog jutra navratio da pita "kako su".

Isto kako u dnevnicima vojnika sve tri vojske (britanske, francuske i nemačke) možemo pronaći priče o ovakvim gotovo prijateljskim susretima, tako nalazimo i razmišljanja oficira koji su od početka bili krajnje negativno nastrojeni prema ovim kontaktima. Mladi Šarl de Gol, koji će kasnije postati istaknuti vojskovođa u Drugom svetskom ratu i francuski predsednik, zapisao je 7. decembra 1914:

- Jadno je videti francusku pešadiju kako je u stanju da ne napada neprijatelja.

Komandant francuske 10. armije, Viktor d'Urbal, istakao je:

- Doći će do ozbiljnih posledica ukoliko dozvolimo da se vojnici dobro upoznaju sa svojim neprijateljima iz susednih rovova.
Kako su uopšte "uspostavljana" ova prva neformalna primirja (pre onog masovnog na Božić 1914.)? Jednostavno je - vojnici su bili u rovovima, blizu jedni drugima, tako da su mogli da se dovikuju. Činjenica je da su brojni nemački vojnici pred rat radili u Engleskoj pa su dobro poznavali engleski jezik, ali i kulturu, što je omogućilo da se lakše zbliže s britanskim vojnicima.

Neki Nemci su čak imali devojke u Engleskoj te su im preko britanskih vojnika slali ljubavna pisma. Drugi su pak voleli da razgovaraju o rezultatima engleske fudbalske lige.

Odnos između nemačkih i francuskih vojnika bio je nešto manje prisan, no brojna primirja su takođe zabeležena. Činjenica jeste da su mnogi vojnici poznavali jezik ovog drugog što je svakako pomoglo u uspostavljanju kontakta.

Iako su ovi slučajevi najčešće zabeleženi na zapadnom frontu, slične priče događale su se i drugde - spontani prekidi vatre i druženje vojnika događalo se i na istočnom frontu, između ruskih i austrougarskih vojnika.

Jezik je važan, ali koji je "univerzalni jezik" koji spaja ljude celog sveta? Muzika, naravno. Muzika je odigrala vrlo važnu ulogu u stvaranju prijateljstva među službenim neprijateljima. U večernjim satima znala je da se naruči pesma - jedan rov bi otpevao svoju, da bi se zatim iz drugog rova začula i njihova pesma. Britanski oficir Edvard Huls u svom dnevniku čak piše kako se planira "božićna zabava" ne bi li se vojnici mogli naći i zajedno da pevaju pesme koje su već naučili jedni od drugih, a vrlo popularne su bile i "Auld lang syne" i "Deutschland Über Alles"!

Zapravo sve je i počelo s pesmom, spontano... Nemci su za Badnje veče "okitili" svoje rovove. Stavili su dekoraciju na borove, zapalili sveće i počeli da pevaju božićne pesme. Čuvši to britanski vojnici počeli su da pevaju i svoje. Uskoro su jedni i drugi pevali sve glasnije, znajući da ih ovi "preko puta" čuju. Kako je padala noć i približavao se Božić neki vojnici su samoinicijativno izašli iz rovova i zakoračili na ničiju zemlju.

Rat je očekivao da budu odmah ubijeni po izlasku iz rova, ali vatre s druge strane nije bilo. Krenuli su napred, hodajući preko artiljerijom već izbušene zemlje, prema "neprijateljskom" rovu, noseći poklone. Razne stvari su se nosile kao pokloni, ono što su imali na raspolaganju u datim okolnostima... hranu, cigarete, suvenire, alkohol, pa čak i dugmad i šešire.

Artiljerija je utihnula. Na Badnje veče 1914. zavladala je tišina oružja i zvuk pesme. Umesto eksplozija noć su obasjavale sveće. Prvi koji je prešao na drugu stranu i uzviknuo "Srećan Božić!" zaslužuje svu zahvalnost ovog sveta, jer u njemu je bilo ono što ljude čini ljudima čak i kada im je naređeno da moraju postati zveri. Ne znamo njegovo ime, ali znamo da je postojao. Njegovo srce ispunila je pesma, prognala svu mržnju i više nije bilo puta natrag.

Uskoro je krenula lančana reakcija. Nakon više mjeseci ljudi izlaze iz rovova. Prelaze na drugu stranu, s pesmom, spremni da zagrle onog koji je bačen u ovaj pakao da pogine na identičan način...

Procenjuje se kako je više od 100,000 vojnika učestvovalo u ovome. Rat je stao, na trenutak. Ali i svi oni koji su te noći imali priliku da učestvuju u nečem jedinstvenom sa strahom su čekali novi dan kada će ponovno morati da budu smrtni neprijatelji... Na mnogim mestima prekid vatre potrajao je tokom Božića i sukobi su se nastavili već 26. decembra. Na nekim mestima je primirje potrajalo sve do Nove godine.

Mogli bismo pisati o tome šta je sledilo nakon, o milionima koji će izginuti tokom Prvog svetskog rata, ali nećemo, o tim strahotama znamo i previše. Umesto toga završimo ovaj tekst s pismom 19-godišnjeg engleskog vojnika Henrija Vilijamsona koji je jutro nakon Božića 1914. pisao svojoj majci u London:

- Draga majko. Pišem ti ovo pismo iz rovova. Ovde je 11 sati ujutro. Pored mene je vatra naložena ugljem. Preko puta mene je rupa ispunjena slamom. Tlo je blatnjavo ovde, ali zaleđeno je na drugim mestima. U mojim ustima je lula. U luli se nalazi duvan. Naravno, kažeš, ali čekaj! U luli je nemački duvan! Haha, misliš sada da je to od nekakvog zarobljenika ili da je duvan pronađen u zarobljenom rovu. Ali ne! To je duvan od nemačkog vojnika. Da majko, živućeg nemačkog vojnika iz njegovog rova. Juče su britanski i nemački vojnici izašli iz svojih rovova, rukovali se na zemlji između rovova, razmenjivali darove, suvenire... Da, tokom celog Božića i upravo dok ti ovo pišem. Zar to nije prelepo?