Prošlo je 60 godina od prvog čovekovog leta u svemir: Kakva je tačno bila Gagarinova misija?

Svemirska trka između SAD-a i SSSR-a započela je neposredno posle Drugog svetskog rata, ali na njene prve rezultate čekali smo više od decenije - prvi veštački satelit Zemlje i misiju Vostok 1, u kojoj je Jurij Gagarin bio prvi čovek koji je napravio krug oko naše planete. Prošlo je 60 godina od ovog događaja - njegov brod je poleteo ujutro 12. aprila 1961. sa kosmodroma Bajkonur.

17. decembra 1903. poletela su prva braća Rajt. Iako je teško govoriti o punopravnom letu, tada se mašina teža od vazduha prvi put podigla iznad zemlje. Tek 1919. godine stvorene su prve komercijalne aviokompanije koje nude putničke letove. Svetski rat, u kome su se prvi put koristile leteće mašine, imao je ogroman uticaj na razvoj vazduhoplovstva.

Drugi svetski rat je takođe bio veliki pomak za vazduhoplovstvo, posebno akcije nemačkih inženjera. Prvi računari u istoriji - Z1, Z2 i Z3 - razvijeni su posebno za potrebe proračuna povezanih sa aerodinamikom i avionikom aviona. Uz njihovu pomoć, Nemci su mogli da konstruišu mašine brže i okretnije nego ranije. Istovremeno se pojavila ideja o korišćenju raketnih motora za nošenje projektila.

I tako, samo 40 godina nakon prvog „skoka“ braće Rajt i nešto više od dve decenije nakon pokretanja prvih komercijalnih avio-kompanija, dovođenje ljudi na ivicu svemira postalo je teoretski izvodljiv zadatak. Posle rata na mnogim frontovima započela je trka u naoružanju i tehnologiji između Sjedinjenih Država i Saveza sovjetskih socijalističkih republika. Ovde su dve „najupečatljivije“ grane - nuklearna energija i oružje i svemirska trka.

Posegnite za zvezdama

Gledajući iz današnje perspektive na način na koji američke i ruske službe deluju na polju svemirskih letova, nemoguće je ne primetiti određeni apsurd. Vrlo brzo došlo je do situacije u kojoj su i Sovjetski Savez i Sjedinjene Države želele da lansiraju „šta god“, „šta god“ i „koliko dugo“ samo da bi osvojile titulu prve. Borba za svemir nije bila samo propagandno važna, već je bila i vrlo dobar bauk. Lansiranje satelita u orbitu značilo je da je određena država u stanju da stavi, na primer, nuklearno oružje u svemir, koje će moći da postigne bilo koji cilj na planeti.

29. jula 1955. administracija predsednika Ajzenhauera najavila je pokretanje programa Vanguard čiji je zadatak bio lansiranje veštačkog istraživačkog satelita. Prema prvim najavama, to je trebala biti lopta prečnika preko 50 cm i težine 9,5 kg.

Rusi su počeli da grade svoj satelit 30. januara 1956, kada su Centralni komitet Komunističke partije i Savet ministara SSSR-a izdali ukaz br. 149882 „O izgradnji veštačkog satelita, objekat D“. 30. septembra 1956, odlučeno je da prvi satelit težak oko 1,5 tone, koji se nalazi na brodu automatskih instrumenata astronomske opservatorije, poleti u svemir 1958. godine.

Amerikanci su bili iznenađeni planovima SSSR-a, koji je kao prvi objekat u svemiru želeo da postavi tako moćan i složen istraživački satelit. Bilo je jasno da SAD zaostaju za sovjetskim istraživanjima, a njihove rakete su tada izgledale smešno u poređenju sa sovjetskim dizajnom. Tako je doneta odluka da Vanguard bude još manji i lakši - prečnika 16 cm i 1,5 kg. Satelit je sadržao dva radio predajnika. Lansiranje je bilo zakazano za decembar 1957. godine, što je trebalo da omogući nadmetanje nadmetanja.

Rusi nisu prespavali i takođe su odlučili da promene svoju strategiju. Tako je stvoren Sputnjik-1, uglavnom improvizovani uređaj, takođe opremljen radio predajnicima. Sputnik-1 je imao prečnik 58 cm i težinu 83,6 kg, toliko puta manji od prvobitnih pretpostavki. Zahvaljujući tome, 4. oktobra 1957. godine, Sovjetski Savez je u orbitu stavio prvi veštački satelit, koji je prenosio signal za više od 500 orbita Zemlje. Važno je što je signal dobro primljen i u Sjedinjenim Državama.

Vreme je za misiju sa posadom

Priča o Sputnjiku i Vangvardu jasno pokazuje koliko je luda bila konkurencija dve supersile. Lažna rešenja, stalne promene planova i pokušaji da se sve moguće sačuva u tajnosti. U takvoj atmosferi započela je sledeća etapa kosmičke rase - lansiranje prvog čoveka u svemir.

Trka je ozbiljno započela 1960. godine, kada su Rusi i Amerikanci počeli da biraju i pripremaju se za let. U vreme kada se grupa potencijalnih astronauta suzila na samo šest ljudi, uključujući vazduhoplovnog oficira Jurija Gagarina, uređaji za obuku u novostvorenom Zvezdanom gradu još uvek nisu bili spremni.

Ipak, doneta je odluka da se stavi početak za prvu polovinu 1961. U međuvremenu Amerikanci nisu bili besposleni. Prve planove za let sa ljudskom posadom napravili su davne 1958. godine, kada se pretpostavljalo da bi najbolji način bio lansiranje modernizovanog raketnog šatla, u kojem bi astronaut bezbedno leteo oko Zemlje. Međutim, bila je previše komplikovana i dugotrajna pretpostavka da bismo bili ispred Rusa.

Vernher von Braun, dizajner rakete V-2 zarobljene nakon Drugog svetskog rata, predložio je svoju ideju. Njegov plan je bio da kapsulu postavi na kraj modernizovane balističke rakete, u kojoj je bio astronaut. Raketa je trebalo da podigne čoveka u kapsuli sa brzinom od 240 kilometara, a zatim pusti da slobodno padne i bezbedno sleti uz pomoć padobrana. Hugh Driden, bivši direktor NACA, međutim, bio je protiv takve ideje. Rekao je svemirskom odboru Predstavničkog doma:

Bacanje čoveka visoko u vazduh i čekanje da se vrati je tehnički ista vrednost kao i cirkuski trik pucanja devojke iz topa.

Slanje čoveka u svemir nije izgledalo kao težak zadatak. Bilo je još gore sa njegovim vraćanjem na Zemlju, a balistički let je rešio ovaj problem. Na taj način je bilo moguće izvršiti vrlo visok „skok“ duž parabole, dostigavši ivicu kosmosa. Međutim, Amerikancima ovo nije bilo dovoljno. Brzo se ispostavilo da izgradnja potpuno nove rakete nije samo ogroman trošak, već i potreba da se posveti puno vremena.

U okviru programa MISS (Čovek u svemiru uskoro - doslovno „čovek u svemiru što je pre moguće“) korišćene su modernizovane rakete, do sada korišćene, između ostalog, za nošenje nuklearnih bojevih glava. Tako, radite sa Little Džoe-om, Redstrone-om i započele su rakete Atlas koje nisu stvorene sa namerom da se kapsula sa čovekom odvede u orbitu, ali pokazalo se da bi ideja mogla biti uspešna kada je 31. januara 1961. godine šimpanza Ham, poslata raketom Redstone, tj. modernizovani V-2 projekat Von Brauna, izvršio suborbitalni let.

Rusi nisu mogli da čekaju. U martu su održana dva letačka ispitivanja praznih kapsula - Korabl-Sputnik 4 i Korabl-Sputnik 5. Oba se mogu smatrati uspehom. U prvoj misiji, 9. marta, pas Blacknuška, zamorčić, par miševa i lutka po imenu Ivan Ivanovič lansirani su u orbitu. Kapsula sa životinjama kružila je oko Zemlje i bezbedno sletela. Kako je predviđeno, lutka u odelu je izbačena i takođe je pala sa padobranom.

Korabl-Sputnik 5 lansiran je 25. marta, dovodeći u orbitu psa Starleta i još jednu lutku. Ovoga puta testirana je komunikacija sa kapsulom, u kojoj su puštane prethodno snimljene poruke, proveravajući da li će ih primiti kontrolori leta. Uprkos problemima sa brodskim sistemima za isključenje, koji su rezultirali sletanjem na više od 600 km od planirane lokacije, najavljen je uspeh misije. Sovjetski Savez je odlučio da ne odlaže dalje i planirao je početak misije sa posadom nešto više od dve nedelje kasnije - 12. aprila 1961.

"Otišli ​​su!"

5. aprila zvanično je predstavljeno pet kandidata za prvog astronauta. Bili su to Jurij Gagarin, Nemac Titov, Grigorij Nielubov, Andrijan Nikolaev i Pavel Popovič. Glavni kandidat - Gagarin - i njegov zamenik - Titov - izabrani su tri dana kasnije.

Gagarin je bio najbolji mogući izbor i sa propagandne strane. Iako je bio vazduhoplovni oficir sa izvanrednim predispozicijama, takođe je poticao iz radničke porodice, a takođe je bio i zgodan - mnogo puta u svetu primećen je njegov besprekoran i iskren osmeh. Gagarin je stvoren za spomenike i naslovne fotografije širom sveta, a Sovjetski Savez se nije libio da ga iskoristi.

10. aprila 1961. godine raketa Vostok 8K72K stigla je na mesto lansiranja. Bio je to modernizovani dizajn moćne R-7 IC na kojoj je takođe bila zasnovana misija Sputnik-1. 11. aprila Jurij Gagarin sedeo je u raketi kako bi uvežbao sve procedure pre poletanja. Ispitivanja i ispitivanja pokazala su da nije bilo kontraindikacija za let.

Ne mogu da zamislim šta čovek oseća dok sedi na vrhu masivne rakete i radi nešto što niko nikada nije uradio. Izgledalo je da je Gagarin smiren. Uspešni testovi Korabl-Sputnik sa lutkama koje su bezbedno sletele na zemlju sigurno su bili snažna podrška. Međutim, sve bi moglo da pođe naopako, posebno u situaciji kada je misija stvorena u velikoj žurbi i uz pomoć često improvizovanih rešenja.

12. aprila 1961. Gagarin se ukrcao na brod Vostok 3KA. Početak je počeo u 09:07 po moskovskom vremenu. Komunikacija sa kosmonautom bila je moguća zahvaljujući sedam stanica koje su radile na kratkim i ultrakratkim talasima, a koje su prenosile zvuk i sliku iz kapsule. Zbog nedostatka mogućnosti satelitske komunikacije i svetske distribucije stanica, planirane su pauze u komunikaciji kada je kapsula preletela područja izvan dometa sovjetskih radio stanica.

Čak i nekoliko sati pre početka, Gagarin je bio veselog raspoloženja, proveravajući svoje instrumente i brujeći pesmu o golubovima. Posle priprema, Sergej Korolev, šef sovjetskog svemirskog programa, pozvao je Gagarina po komandi „u punu spremnost“. Nakon početka postupka poletanja, Korolev je Gagarinu poželeo uspešan let, na šta je pilot odgovorio „krenuli smo!“, Već se uzdižući na vrhu rakete.

Što više tajni

Iako je let prvog čoveka u svemir morao imati širokog uticaja, Rusi su se maksimalno brinuli o tajni detalja ovog događaja. Dve tajne koje se čuvaju nekoliko decenija izgledaju najvažnije. Prva se odnosila na mesto lansiranja ruskih raketa. Ime Bajkonur, službeno korišteno u SSSR-u, bilo je pokriće i nije imalo nikakve veze sa gradom Bajkonur. Ništa, osim što su Rusi tamo napravili model raketne baze sa modelima raketa. Sve ovo da zbuni američke špijune koji su fotografisali teritoriju SSSR-a.

Prava svemirska luka nalazila se u blizini grada Tiuratama, nekoliko stotina kilometara udaljenog od postojećeg Bajkonura. Grad za zaposlene u stanicama, osnovan 1955. godine, zvanično je preimenovan u Bajkonur tek 1996. godine, što je okončalo igru mačaka i miša tokom hladnog rata.

Druga tajna odnosila se na Gagarinovo katapultiranje. Rusi su dugo skrivali ovu činjenicu i naterali samog kosmonauta da laže o tome. Sve to kako bi let od početka do kraja u vozilu bio u potpunosti prepoznat u međunarodnoj areni, a samim tim i da nema komentara o priznavanju Međunarodnog vazduhoplovnog saveza kao rekordnog leta. Ona ima restriktivan pristup prema takvim evidencijama i nije mogla da prepozna Gagarinov let.

Da li je Gagarin zaista bio prvi?

Zvanično znamo onoliko koliko je Sovjetski Savez želeo da kaže, ili onoliko koliko je deklasifikovan u narednim godinama. Međutim, postoje naznake da su Rusi pokušali da lansiraju ljude u svemir i nekoliko godina pre Gagarina. Koji su to dokazi?

Ljubitelji radio amatera, italijanska braća Ahil i Đan Judica-Kordilja iz Torina, kažu da imaju video zapise s kraja pedesetih i ranih šezdesetih godina prošlog veka koji pokazuju da su Rusi možda ranije slali ljude na suborbitalne i orbitalne letove. Signale su trebali da prime uz pomoć vojnih radio stanica američke proizvodnje, koje su rasprodate tokom povlačenja trupa nakon Drugog svetskog rata. Braća Italijani su redovno osluškivala signale iz svemira nakon prvog uspešnog lansiranja satelita Sputnjik.

Ahil i Đan objavili su ukupno 9 snimaka signala od 1960. do 1963. godine, na kojima možete, između ostalih, čuti i SOS signal prenet iz orbite, ili poziv ruske žene za pomoć, čija kapsula navodno gori u atmosferi. Dve godine pre leta Valentine Tereškove. Drugi snimci takođe mogu ukazivati na nesreće, uključujući, na primer, neuspeli pokušaj suborbitalnog leta, koji je na kraju poslao čoveka u svemir bez šanse da se vrati na Zemlju. Koliko u tome ima istine? Možda sve to nikada nećemo upoznati, ali oni koji su zainteresovani mogu potražiti informacije o „nestalim kosmonautima“.

Činjenica je, međutim, da je Gagarinov let najavljen ranije, a najava leta je objavljena pre nego što je kapsula ušla u atmosferu. U slučaju teorije sa nestalim astronautima, čak nema ni zvaničnih podataka o letovima koji bi se tada odvijali.