Prsten kraljice Teodore pronadjen je u manastiru Banjska

Izuzetni primerak nemanjićkog nakita zaobišle su bezbrojne turske pohare tokom 800 godina dok je počivao u tmini kraljevske grobnice, a igrom sudbine ponovo je zablistao na svetlu dana 1915. usred pakla Prvog svetskog rata.

Cilj iskopavanja u zadužbini i mauzoleju kralja Milutina, u koji je car Dušan sahranio i voljenu majku, najverovatnije je bila potraga za legendarnom riznicom u manstirskim temeljima – kaže Branka Ivanić, muzejski savetnik u beogradskom Narodnom muzeju.

Na to upućuju beleške visokih državnih službenika koji su rukovodili žurnim iskopavanjima u manastiru kome su se približavale neprijateljski vojnici. Ona danima nisu donosila rezultate, a onda su na brzinu okončana čim je pronađen Teodorin prsten.

Stručnjaci naglašavaju da je ovaj komad nakita izuzetan primerak srednjovekovnog zlatarstva, koje je cvetalo u Novom brdu i Trepči, ali da nije običan ukras.

Kad su videli dvoglavog orla na glavi prstena zaključili su da je reč o grobu visokog velmože, a kad su otkopali karličnu kost shvatili su da je reč o ženi. Sinulo im je da su tu pronašli grob kraljice Teodore, a prsten je odmah odnet regentu Aleksandru, koji je po svemu sudeći prisustvovao iskopavanju.

Kosti su brižljivo prikupljene i uz prisustvo sveštenika sahranjene u oltaru. Nažalost, danas ne znamo da li se one i danas tamo nalaze, jer rezultati višedecenijskih iskopavanja u Banjskoj ni danas nisu dostupni javnosti – kaže Branka Ivanić.

Od Kosovske bitke do danas manastir Banjska bezbroj puta je prekopavan u potrazi za legendarnim "banjskim zlatom" – riznicom kralja Milutina, koja je tu postojala ne samo po legendi, već i prema istorijskim izvorima.

U Narodnom muzeju ističu da je veoma malo sačuvanih zlatnih prstenova visokog ranga u Srbiji i da Teodorin nema premca. Njegova vrednost, u vreme kad je napravljen, odgovarala je vrednosti dvogodišnjeg poreza koji je plaćalo seosko domaćinstvo.

U srednjovekovnoj Srbiji koja je opisivana kao zemlja zlata bilo je mnogo dragocenog nakita, ali prsten kao Teodorin nije mogao svako da nosi. Istočnorimskog dvoglavog orla imao je pravo da koristi samo onaj ko je u rodu sa carskom porodicom.

Nemanjići su bili prvi među balkanskim vladarima koji su se orodili sa carskom kućom Paleologa i dobili pravo da koriste simbol imperijalnog dvoglavog orla. 

Međutim, malo je poznato da se jugoslovenski kralj posle nekoliko godina odrekao nemanjićkog prstena uveren da taj nakit nosi zlu kob.
– U upisnoj knjizi Narodnog muzeja iz 1926. stoji da je "prsten iz Banjske" ovoj ustanovi poklonio advokat Blagoje Barlovac, potomak jedne od najuglednijih srpskih porodica, čije poreklo vodi sa Kosmeta. Istraživači Narodnog muzeja otkrili su da ga je on dobio od sujevernog kralja Aleksandra, ali ni Barlovac ga nije zadržao već ga je u tajnosti poklonio muzeju.

Nedugo zatim darodavac je preminuo, a legendama o prstenu pridružila se i ona da ne sme da ga nosi ruka nedostojna Nemanjića.