Surova istina o životu Drage Mašin, najkontroverznije srpske kraljice

Najkontroverznija srpska kraljica, Draga Obrenović, rođena Lunjevica, a u narodu najpoznatija kao Draga Mašin, jedna je od najomraženijih ličnosti u srpskoj istoriji, ali je pitanje da li tu "titulu" zaista i zaslužuje. Kraljica Draga, kako su pisali i pričali njeni savremenici, bila je žena kojoj je malo koji muškarac mogao odoleti. Dinastiji je postala neželjena nevesta, kralju Aleksandru toliko voljena da je zbog nje i Ustav promenio, a srpskom narodu najomraženija vladarka. U kolektivnom sećanju umesto kraljevske titule koju je nosila tri godine svedena je na prezime iz prvog braka – Draga Mašin.

Draga, rođena Lunjevica, druga od šestoro dece uglednog okružnog načelnika Pantelije i domaćice Ane, rođena je u Gornjem Milanovcu 23. septembra 1866. godine, prema izvodu iz matične knjige venčanih.  Žena koja će kasnije ispisati istoriju odrastala je pored sestara Hristine, Đurđine, Vojke, Ane i braće Nikodija i Nikole, u porodici visokog državnog činovnika u kojoj je školovanje ženske dece predstavljalo ponos. Sa devet godina Dragu šalju na školovanje u Beograd, gde je završila osnovnu školu i četvorogodišnji Viši ženski zavod, „Cermankin zavod“. Tu je pored znanja veronauke i istorije pokazala poseban dar za strane jezike, što će kasnije jedno vreme biti i njena profesija.

Kako se bližio kraj školovanja podrazumevalo se i traženje prilike za njenu udaju. Finansijski sve nestabilniji Panta Lunjevica nije oklevao da uda 17-godišnju ćerku za 32-godišnjeg inženjera Svetozara Mašina, sklonog alkoholu i ne baš preteranom miljeniku žena, zbog čega je u prosidbama često odbijan. Draga i Svetozar venčali su se 28. avgusta 1883. godine u beogradskoj Sabornoj crkvi. Trogodišnji brak završen je smrću Mašina na terenu, prema jednoj verziji od epilepsije izazvane prekomernom količinom alkohola, prema drugoj od lekova koje mu je supruga davala. Dece nisu imali, ali postoje samo tvrdnje da je Draga bila trudna jednom.

S muževljevom penzijom Draga se vraća u roditeljsku kuću, gde je dočekala smrt oca i brigu o celoj porodici. Tad nikoga nije viđala, pričalo se da nije imala ni cipela ni čarapa. Onda je odlučila da nešto promeni. U časopisu „Domaćica“, koji je izdavalo „Beogradsko žensko društvo“ prevodila je tekstove iz stranih ženskih časopisa, potpisane kao D. S. M. (Draga Svetozara Mašina). Prevela je i nekoliko romana i novela, kao i dramska dela, uz pomoć stare ljubavi, književnog kritičara Bogdana Popovića. Kad je preispitivana njena biografija u dinastičke svrhe, zamerano joj je što je za honorar pisala feljtone i priče. 

Profesionalni angažman Drage u udovičkom periodu ipak je ostao u senci njenog intimnog života. Previše je svedočanstava o Draginim moralno neprikladnim vezama, o muškarcima koji je izdržavaju, o bogatim prilikama koje je želela, a nije uspela da pretvori u brak. Polako ali sigurno, Draga dolazi i do društva dvorskih gospođa kraljice Natalije Obrenović. Priča o tome kako je dospela do ove pozicije ide i do teorije da ju je sam kralj Milan kao svoju ljubavnicu nametnuo kraljici. Kraljica je ipak imala priliku da je upozna kao istaknutog člana „Beogradskog ženskog društva“, a kasnije je pisala da je u njeno poštenje uverena. Kad je došlo vreme izgnantsva, kraljica je odabrala Dragu da pođe sa njom u Bijaric, letovalište na jugu Francuske, koje je odabrala za svoje utočište. Dobila je status dvorske gospođe. U vili „Sašino“, nazvanoj po kraljičinom sinu, život joj se sasvim promenio. Divila se kraljici, od nje mnogo učila, dobila i svoju profesorku francuskog i lepih manira, sa kraljicom putovala i u Pariz. Celokupan proces socijalizacije i adaptacije na uslove života na dvoru bio je završen kada je princ Aleksandar posetio majku 1895. godine. A onda je usledilo ono što je kraljicu skupo koštalo.

Očaran ženom koju je zatekao na majčinom imanju, mladi kralj nije krio simpatije. Za njih je nesumnjivo znala i kraljica, čak ih i hrabrila, sinu dodelivši sobu do Dragine. Bio je to i odraz kraljičine brige o Aleksandrovoj neosetjivosti na žene, nespretnosti u njihovom društvu uzrokovane strogim vaspitanjem. Isti problem morio je i kralja Milana. Od naivnog prijateljstva koje bi poslužilo kao iskustvo budućem kralju nastali su problemi. Draga je dve godine, uverena da joj slede samo problemi, odbijala da bude njegova ljubavnica. Ali 1897. godine stvari se menjaju. Daje otkaz kraljici Nataliji, odlazi u Beograd kod sestre Hristine, no ubrzo od kralja dobija kuću u blizini Starog dvora, na uglu Krunske i Resavske. Novine su zvanično objavila da je Draga Mašin smenjena sa dužnosti dvorske gospođe, na lično insistiranje, zbog lošeg zdravlja. Postala je kraljeva ljubavnica. Iskustvo je bilo na njenoj strani. Samouvereno je oblikovala odnos sa kraljem, uspostavila nepreteranu učestalost viđanja, održavala njegovu stalnu žudnju.

Draga je po povratku u Beograd ubrzano radila na popravljanu društvenog ugleda. Pozivana je na druženje u uglednim kućama jer je njen dolazak podrazumevao i dolazak samog kralja. Sve je češći gost i na dvoru, što produbljuje nesuglasice Aleksandra sa ocem. Polako postaje sve aktivnija i politički. Mnogi su tvrdili da je bila ruski špijun. Kad je kralj objavio da će se oženiti Dragom, čak kupio i burme, nastala je borba ministara. Zaplašena Draga čak je na njihov nagovor i pristala da napusti Srbiju, ali... Kralj je zaprosio udovicu Mašin, postala je „svetla verenica“, ispred ulaza je dobila dvorsku stražu, poslugu. Lunjevice su jele iz srebrnog posuđa i porcelana sa kraljevskim grbom, a dodeljena su im i mesta u novoj vladi. Veridba je objavljena 27. jula 1900. godine. Bio je to prvi javni spektakl u Beogradu propraćen bakljadom. Za kuma je pozvan niko drugi do ruski car Nikolaj II Romanov.

„Srpske novine“ objavile su program svetkovine, sve je bilo udešeno za vraćanje davno narušene moći dinastije. U zoru su se oglasili topovi sa beogradske tvrđave, grad je bio okićen zastavama i zelenilom, naglašavano je srpsko poreklo kraljice posle prethodnica strankinja. „Kralj je bio u generalskoj uniformi. Nevesta je imala brilijantnu dijademu na glavi, od koje se spuštao veo sa zlatnim šikom. Haljina od bele svile, bogato ukrašena čipkom, završavala se dugim šlepom, koji su pridržavale dve dvojčice, obučene i narodnu nošnju, iz Rudničkog i Beogradskog okruga.

Tek što se kraljica Natalija javno odrekla sina, a kralj Milan iz Beča poručio da njegova noga više neće kročiti u Srbiju, objavljena je vest o trudnoći kraljice. Oduševljeni kralj pomilovao je zatvorenike, ruski car je poslao zlatnu kolevku, a zatim, na nagovor kraljice Natalije i uglednog ruskog lekara Snjegireva da potvrdi nalaze francuskog doktora Kolea o trudnoći kraljice. Nalaz konzilijuma lekara u maju 1901. godine pokazao je da trudnoće nema, niti je ikada bilo, niti se može očekivati. Tad je sve krenulo stranputicom. Kralj je tražio pištolj da ubije doktora, a srpska opozicija tražila je novog naslednika. Ostale su prazne 43 kolevke koje su na dvor stizale iz svih krajeva Srbije, skandal na srpskom dvoru bio je tema svih stranih novina, posebno bečkih, koje su punile naslovne strane satiričnim napisima i ilustracijama. Kraljica Draga tad pada u nemilost naroda. Živi u Starom kraljevskom dvoru, u kome posebno uređuje "Srpski salon", sasvim prekriven pirotskim ćilimima. Uživa u pažnji posluge, krojačice joj dizajniraju odeću inspirisanu haljinama srednjovekovnih srpskih vladarki. Na srpski dvor uvodi i štedljivost, umesto francuskih sireva i vina, bavarskog piva služe se domaćii proizvodi. Posećuje balove, Klub književnika, stipendira mlade talente. Branislava Nušića postavlja za upravnika Narodnog pozorišta, Jovanu Skerliću plaća studiranje u Ženevi, finansira Zmajev "Neven", diže spomenik Vojislavu Iliću sa drugim damama iz Odbora beogradskih devojaka.

Kralj ipak oseća probleme odavno načete države. Za deset godina vladavine izveo je tri državna udara, ukidao ustave, obrazovao vlade. A u aprilu 1901. godine, pod velikim uticajem kraljice Drage, donosi Oktroisani ustav, s posebnom promena u pravu nasleđivanja jer prema Ustavu iz 1869. godine, ako bi dobio ženskog naslednika, tron bi nasledili potomci kneza Miloša iz Ugarske. Bilo je to nesumnjivo posledica objavljene kraljičine navodne trudnoće. Nerešeno pitanje naslednika ikraljeva naklonost Lunjevicama ubedila je javnost da Dvor sprema Nikodija Lunjevicu za naslednika. Kralj se udaljava od Rusije, narod postaje nezadovoljan, Radoje Domanović 1902. godine u "Srpskom književnom glasniku" objavljuje satiru o izgubljenoj zemlji, Martovske demonstracije stanje čine nepodnošljivim, kralj u toku jednog sata izvodi dva državna udara. Menjaju se i odnosi između kralja i kraljice, pominje se i razvod kao moguće rešenje. Sve vodi ka konačnom državnom obračunu. U noći između 28. i 29. maja 1903. godine zaverenici ubijaju kralja i kraljicu u skrivenom garderoberu Dvora, tela su im bacaju preko prozora. Priča o masakru obišla je svet. Na srpski presto došao je kralj Petar I Karađorđević.

Nalazi obdukcije, objavljeni u novinama, upućivali su na tendenciju da se dokaže da je kralj bio nesposoban da vlada. Na moždanoj kori konstatovane su degenerativne promene, a na kraljičinom telu uočeni su tragovi operacije jajnika i zapaljenja materice, dokazi nerotkinje na tronu. Na opelu poslednjem kralju srpske dinastije Obrenović prisustvovao je samo njegov sobar. Za kralja i kraljicu nije uređen ni poseban grob, sahranjeni su pored Ane Obrenović. Danas počivaju u kripti Crkve Svetog Marka u Beogradu.