U zagonetnim grobnicama okriveno je niz kontroverznih ljudskih ostataka koji će zauvek promeniti način na koji gledamo na pretke i poreklo

Parakas je pustinjsko poluostrvo smešteno u provinciji Pisko, u regionu Ika, na južnoj obali Perua. Ovde je peruanski arheolog Julio C. Tello napravio jedno od najmisterioznijih otkrića 1928. Tokom iskopavanja, Tello je otkrio složeno i sofisticirano groblje u grubom tlu pustinje Parakas.

Tela u grobnicama su imala neke od najvećih izduženih lobanja ikada otkrivenih na planeti, zvane Parakas lobanje. Peruanski arheolog otkrio je više od 300 misterioznih lobanja za koje se veruje da su stare najmanje 3.000 godina.

Kao da oblik lobanja nije bio dovoljno misteriozan, nedavna DNK analiza izvedena na nekim lobanjama predstavlja neke od najzagonetnijih i neverovatnih rezultata koji izazivaju sve što znamo o ljudskom evolucionom stablu i poreklu.

Dok su razne kulture širom sveta izvodile prakse deformacije (izduženja) lobanje, tehnike koje su se koristile bile su različite, što znači da ni rezultati nisu bili isti. Postoje određena južnoamerička plemena koja su ’vezala lobanje beba’ kako bi promenila svoj oblik, što je rezultiralo drastično izduženim oblikom lobanje. Primenjujući stalni pritisak tokom dužeg vremenskog perioda uz upotrebu drevnih alata, plemena su uspela da izvrše kranijalne deformacije koje se takođe nalaze u drevnim kulturama u Africi.

Tri crteža metoda koje su narodi Maja koristili za oblikovanje dečje glave.

Međutim, dok je ova vrsta deformacije lobanje promenila oblik lobanje, nije promenila veličinu, težinu ili zapreminu lobanje, što su sve karakteristične osobine pravilnih ljudskih lobanja.

Upravo se tu pokazale najzanimljivije karakteristike parakaških lobanja. Lobanje Parakase su sve samo ne obične. Lobanje Parakase su najmanje 25% veće i do 60% teže od lobanja običnih ljudskih bića. Istraživači čvrsto veruju da ove karakteristike nisu mogle biti postignute tehnikama koja su koristila plemena kako neki naučnici sugerišu. Ne samo da se razlikuju u težini, već su i lobanje Parakase strukturno različite i imaju samo jednu parijetalnu ploču, dok normalni ljudi imaju dve.

Ove neobične osobine dodavale su misteriju decenijama, jer istraživači još uvek nemaju pojma ko su nekada bili ti pojedinci sa tako izduženim lobanjama.

Kasnija ispitivanja učinila su Paracasove lobanje zagonetnijim

Direktor Istorijskog muzeja Parakas poslao je pet uzoraka parakaških lobanja na genetsko testiranje, a rezultati su bili fascinantni. Uzorci koji se sastoje od kose, zuba, kože i nekih fragmenata kostiju lobanje dali su neverovatne detalje koji su podgrevali misteriju oko ovih anomalnih lobanja. Genetska laboratorija u koju su uzorci poslati nije prethodno obaveštena o poreklu lobanja kako bi se izbeglo „uticanje na rezultate“.

Zanimljivo je da je mitohondrijska DNK, koja je nasleđena od majke, pokazala mutacije koje nisu bile poznate ni jednom čoveku, primatu ili životinji pronađenoj na planeti Zemlji. Mutacije prisutne u uzorcima lobanje u Parakasu sugerišu da su istraživači imali posla sa potpuno novim „čovekom“, veoma različitim od homo sapiensa, neandertalaca i Denisovanaca. Slični rezultati pronađeni su na testovima sprovedenim na Zvezdinoj detetovoj lobanji koja je otkrivena oko 1930. godine u minskom tunelu oko 100 milja jugozapadno od Čivave u Meksiku.

Ljudi sa lobanjama Parakasa bili su navodno toliko biološki različiti da bi ljudima bilo nemoguće da se takmiče sa njima. „Nisam siguran da li se ovo uklapa u poznato evoluciono stablo“, napisao je genetičar.

Ko su bila ta misteriozna bića? Da li su evoluirali odvojeno na zemlji? Zbog čega su imali tako drastične razlike od običnih ljudskih bića? I da li je moguće da ta bića nisu došla sa zemlje? Sve ove mogućnosti su teorije koje se ne mogu poništiti s obzirom na trenutne dokaze. Do sada znamo samo da postoji mnogo stvari koje su izvan razumevanja istraživača, istoričara i naučnika. Moguće je da nakon svega na pitanje da li smo sami u svemiru možemo odgovoriti zahvaljujući parakaškim lobanjama.