Paganskog Svetovida, herojskog kneza Lazara i kosovske junake ili dečaka koji je živ skuvan u vrelom ulju?!

Neki smatraju da su u pitanju dva različita sveca, dok preovladava mišljenje da je reč o jednom svecu čiji dan se praznuje 28. juna po novom, odnosno 15. juna po starom kalendaru.

Sveti Vid (Sveti Vit) je bio dečak koji je pogubljen u svojoj 13. godini života (290-303.g.n.e). Rodio se i rastao u mnogobožačkoj paganskoj porodici, a onda je spoznao Hristovu ljubav i veru u jednog Boga Oca, Sina i Svetoga Duha. Time je postao trn u oku mnogim rimskim neznabošcima i nevernicima, koji mu to nisu oprostili.

Sveti Vit je živeo u vreme najvećeg progona hrišćana, za vreme vladavine careva Dioklecijana i Maksimijana.

Rođen na Siciliji, dečak beži od svog oca, koji je želeo da ga odvrati od hrišćanske vere, a potom Vit biva odveden u Rim gde mu je bilo suđeno. Dok je tamnovao, on je načinio brojna čuda. Predanje kaže da je spasio sigurne smrti carevog sina, ali to nije bilo dovoljno progoniteljima.

Bacili su Vita na teške muke, a potom u kazan sa ključalim uljem. Prema predanju, tada se sa neba spustio anđeo Božiji koji ga je izvukao iz kotla i odneo ga u rodnu Lukaniju (današnja Bazilikata) gde je dečak umro od posledica mučenja i torture kroz koju je prošao.

Otuda je kult Svetog Vita kao ranohrišćanskog mučenika za veru veoma raširen i u zapadnom i u istočnom hrišćanstvu. Bio je ranohrišćanski svetac i kao takav i dan danas poštovan i na zapadu i na istoku.

U čast Svetog Vita održavani su mnogi narodni sabori, smatralo se da on čuva ljude, nesrećne, štiti obolele od epilepsije, spasava opsednute ljude i duševno obolele. Takođe se veruje da isceljuje one koji imaju problem sa vidom.

Posebno je bio voljen i slavljen u slovenskim zemljama, kod Čeha i Poljaka. Pored Slovena i Nemci su praktikovali Ples Svetog Vita, koji su igrali do iscrpljenja u masovnim svetkovinama.

Tome da je bio izuzetno poštovan u srednjoj Evropi danas svedoči velelepna gotska katedrala u centru Praga koja nosi upravo njegovo ime - Katedrala Svetog Vita. Tamo su i njegove mošti koje je iz nemačkog Korveja preneo češki knez Vaclav daleke 925. godine.

Za Srbiju ovaj dan ima dvostruki značaj. Srpska crkva daje pomen dvojici velikomučenika. Svetom Viti (Svetom Vidu) i srpskom knezu Lazaru, srpskim herojima i vitezovima koji su 1389. godine pali u Boju na Kosovu, protiv daleko moćnijeg osvajača iz Male Azije - Osmanlija. 

Ipak, mnogi smatraju da se u srpskom narodu današnji praznik Vidovdan više obeležava i poštuje kao dan stradanja srpskog naroda i kneza Lazara na Kosovu 1389. godine i predstavlja simbol srpske borbe protiv turskog i svakog drugog zavojevača od tada pa sve do danas.

Vidovdan je postao simbol inata i prkosa svakom ko se drzne da pokori Srbiju, a takođe predstavlja sećanje na narodno pagansko slovensko božanstvo - boga Svetovida, kojeg su Srbi dosta dugo slavili i poštovali, a to rade čak i danas svesno ili nesvesno, kroz niz rituala, običaja, govora...

Svetovid ili Sventovit bio je slovenski bog rata, a poštovali su ga naročito Polapski Sloveni, a centar njegovog kulta bilo je ostrvo Rigen na severu Nemačke, na Baltiku. Vremenom su se razvile razne interpretacije o prirodi Svetovida.

Tako je spominjanje Svetog Vita, ranohrišćanskog sveca postalo simbolično.

Da podsetimo, sa istorijske strane, na današnji dan su se sukobile srpska i osmanlijska (turska) vojska na Kosovu. Odnos snaga je išao u korist Muratove vojske, ali je početni udar srpskih vitezova bio snažan.

Mnogi smatraju da je srpska vojska pobedila u ovoj krvavoj bici, iako istorija uči drugačije. 

Međutim, skoro cela srpska vojska je poginula na Kosovu, a turska vojska je bila dovoljno daleko od svojih polaznih tačaka, razbijena u jurišima srpskih oklopnika, bez mogućnosti da se osloni na pojačanja i komoru koja ju je pratila, a koju je prethodno razbila srpska konjica. Tako da je nastupio status kvo. 

U bici su obe strane pretrpele ozbiljne gubitke. Srpska vojska je gotovo cela izginula, kao i turska. Srbi su uspeli da zaustave Murata, ali su platili visoku cenu, a Turci nisu uspeli da prođu tek tako kroz Srbiju.

Taktički gledano, ishod je bio nerešen, ali dugoročno je to bila pobeda Osmanlija, jer Srbiju nije imao godinama kasnije ko da brani, pa je tako bila prinuđena da postane vazal Osmanskog carstva.

Stradalo je mnogo srpskih velikaša, među kojima i knez Lazar, vitez Miloš Obilić, ali i mnogi drugi. Oni koji su živi otišli sa bojišta kasnije su opevani kao izdajnici, iako to nisu nužno bili. 

U boju ginu i sultan Murat I i knez Lazar Hrebeljanović, što je bio snažan udarac za obe strane.

Pomoć srpskoj vojsci tada šalju bosanski kralj Tvrtko, pod barjakom vojvode Vlatka Vukovića, sa njima na Kosovo dolaze i krstaši hrvatskog bana Ivaniša Horvata, bilo je među dobrovoljcima i Čeha, Mađara i Poljaka, ali i Francuza.

Kako god da sumiramo rezultat ove bitke, Vidovdan ostaje ukorenjen kao najsvetiji srpski praznik, a Kosovska bitka postaje simbol srpskog stradanja, mučeništva, pobede i poraza, tragedija i ponos. Teško breme, ali i pokretač nacionalnog preporoda.