"PRĆIJA JEDNOG GLUMCA, KURSADŽIJE ZA MARVEL FILMOVE" Reditelj Goran Nikolić izabrao je 5 NAJGORIH filmova u 2024. godini!

Što se tiče ove godine, u odnosu na minule godine ove decenije, bila je poprilično dobra. Prošla je bila najbolja, ova je samo malo slabija. I opet, nije mi bilo baš najzahvalnije da odaberem top i bottom 5 filmova. Ima dosta onih  koji nisu ili bili dovoljno besprizoni ili dovoljno konzistentni u sopstvenoj promašenosti da se nadju na listi loših (Longlegs, Maxxxine, Heretic, Oddity..) ili, jednostavno, dead on arrival (očekivano loših/promašenih u startu, bilo je i previše (The crow, Kraven the Hunter, Venom 3, It ends with us, Bad boys 4, Dominique, Union, Wicked, Red one, Beekeeper, Girl in the pool, Road house, Uglies, Subservience, Atlas, Trigger warning, Hot frosty, Classified, filmovi u kojima igra Džek Blek...), a ne volim da stavljam , ako ne moram, očekivano loše filmove u top 5).

Plus, tu su i razna - domaća pranja para od filmova – (znamo svi koji su naslovi u pitanju). A bilo je i par loših dana za veterane (The room next door, Kinds of kindness, Joker – Folie a deux), od kojih su neki jako zanimljivi, al ne mogu to da nazovem filmom (Megalopolis) pa neću ni tu da sipam drvlje i kamenje, jer svi imamo loše dane, a naročito ozbiljni autori.

Without further ado, da krenemo (prvo otpozadi).

 

NAJGORIH 5

 

5. Back to black – Bob Marley ONE LOVE

Ovaj diptih plošnih, uvredljivih i, maltene, nenamerno parodičnih klizanja po opštim mestima muzičkog biopica mora da se nadje na svim listama sveta da bi se taj trend ili ozbiljnije sprovodio od ovih užasnih, jeftinih mamipara od filmova (jer gledaoci žele te turbulentne živote muzičara, da ćemo uskoro imati filmove, u kojima je svaka scena članak iz žute štampe) ili zaustavio na neko vreme jer ovako isprogramirano bavljenje filmom, gde je samo bitna osoba, oko koje je film centriran, a OSTALO ĆEMO LAKO, ne vodi nigde.

4. Trap

Kao što su 'plan' i 'delanje' glavnog lika ovog filma, sve preteraniji i odvojeniji od bilo kakve realnosti, kako priča odmiče, tako se i ova ZAMKA od filma (Em Najt nas sigurno podjebava sa naslovom, zna on kakvu je reputaciju navukao s godinama) sve otvorenije pokazuje kao jedna celovečernja promocija svoje ćerke kao pevačice (em pesme nisu nešto, em ogroman deo filma ide na te songove na nastupu, em ubijaju i ono malo intrige, dok ne popuca osnova zapleta, kad ubica otkrije kako može da pobegne sa koncerta i utekne policiji, pa krene talas nelogičnosti koje ne bi mogao ni de Palma, u najboljim danima, da proda kroz svoj izuzetni stil, a ovde manjka i stila, i pameti, i energije i celokupnog šmeka koji je krasnio Najtove najbolje radove), a s druge strane,nemamo dovoljno ozbiljan, ubedljiv i respektabilan palp uradak, da bi smo ga tako percipirali, niti je dovoljno goofy, pa da prodje kao parodija na Em Najta samog. Džoš Hartnet drži ovo da se ne raspadne potpuno. Tužno.

3. Sasquatch sunset

Morao je da se nadje na listi makar jedan od onih američkih navlakuša od filmova, za troll zajednicu, gde film prodaje jedan motiv, ili neka vrsta iščašenosti, jer “ljudi mnogo vole kad je nešto začudno, naročito da bi pričali o tome” i to se onda širi, od usta do usta, u ovom slučaju, kako je ceo film o porodici Jetija, bez zapleta (-ništa se ne dešava-, što kaže narod), film atmosfere (-ništa se ne dešava-) I stonerskog humora, pride. Problem je u tome što, sem inicijalne iščašenosti koncepta da gledamo Jetije, i par matter of fact snimljenih slepstik momenata (obavljanje fizioloških radnji, ispuštanje čudnih zvukova, koškanja, neprijatnih intimnih-seks situacija, i to medju Jetijima, jaooo, hilerijus), Problem je kad ne odeš dalje od te ideje kako je smešno gledati čupave Jetije kako žive, kad ti niko ne kaže da bi trebalo da prestaneš sa duvanjem I da je nešto bolje kao skeč nego dugi metar. Taština praznine internet generacija.

2. The empire

Ovo bi se moglo svrstati pod –loš dan za veterane-, što Bruno Dimon, svakako, jeste. Ozbiljna faca, ozbiljna filmografija, ozbiljni momenti autorske drskosti. Ali ovde, drskost ide protiv nas, jer kad Bruno radi komediju, to je ili remek delo začudnosti (Le petit quinquin) ili je apsolutno promašeno preterivanje, na svim nivoima, kao zamena za humor, i onda samo prelazi iz iritantnog, preko bolnog, do akumulacije besa u gledaocu. Izvini, Bruno, al ne mogu ni ja ovde da te čupam. I kad si 27 PALMI snimio, bilo je svakakvih reakcija, al ovde čak ni žanr ni srž stila najosnovnije ne gađaš.

1. Deadpool and Wolverine

Onaj ko otpisuje, momentalno, bilo kakvu ideju da gleda film po stripu danas (ne krivim ga, i ja klizim u tu kategoriju), ne bi se iznenadio na činjenicu koliko je ova franšiza postala prćija jednog glumca, a ne filmska celina, gde čovek, otvoreno, pravi KURSADŽIJE za MARVEL fanove, u koje muti sve pop kulturne reference koje može da izmuze (da bi fanovi vrištali svaki put kad prepoznaju odredjenog glumca u odredjenoj ulozi ili prvolopštaško peckanje na račun nekog lošeg filma), i same reference intonira kao nešto što bi trebalo da bude duhovito. Nije se naučila lekcija iz poslednjih nekoliko MOVIE parodija (DATE, EPIC, DISASTER, SUPERHERO MOVIE...) da je za štos ili komičnu scenu potrebno ipak mnogo više odp ukog prepoznavanja referenci. Još u trajanju od malo više od 2 sata. Pa kad istrošimo –humor-, idemo u konfekcijsku akcionu scenu. Pa onda neki McDonalds WTF momenat (prilagodjen masama, da se niko, zaista, ne izbezumi), pa opet jovo nanovo. Ako je ovo najgledaniji igrani film naše planete ove godine, možemo reći da je filmska umetnost, definitivno, na konopcima.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI