POBOŽNA PRAVOSLAVKA SA MANIRIMA PRINCEZE: Belosava Nemanjić srpska kraljica kojoj se gubi svaki trag u istoriji, a zaslužna je za prenošenje moštiju Svetog Save

Foto: Shutterstock

Beloslava Nemanjić (Asen) stigla je iz Trnova u Srbiju, uz posredovanje arhiepiskopa Save.

Bez sumnje, nova vladarka je bila lepa, sa profinjenim manirima, obrazovanjem  i statusom, ali ono  što je najviše godilo srpskom dvoru koji je imao i princeze i vladarke druge vere, Beloslava  je bila pravoslavka i veoma pobožna. 

Još više je godila činjenica da je bila ćerka cara Jovana II Asena, koji je u to vreme bio najmoćniji vladar u istočnopravoslavnom svetu, vladar tadašnje Bugarske. Sasvim je izvesno da se Vladislav nadao da će taj novi politički brak ojačati njegov položaj prema susedima i omogućiti mu bolju poziciju za svoju državu.

U vreme kada je Beloslava stigla iz Trnova u Srbiju, Vladislav je imao 40 godina  a ona bez sumnje veoma mlada ( istorijski podaci  ne pominju njene godine ).

Krunisanje Vladislava za kralja i venčanje zbili su se 1234.godine. Najpre je  arhiepiskop Arsenije I krunisao Vladislava za kralja( pojedini istorijski podaci navode da je arhiepiskop Sava bio na putu) a onda je kralj dobio i nevestu na dar.

Srpski kralj Vladislav (1234-1243) se oženio Beloslavom, pobožnom pravoslavkom sa kojom je proveo lepe godine. Za ondašnje pojmove Beloslava je bila moderna plemkinja koja je volela da se  doteruje. Zahvaljujući popisu  stvari ( pologa) koji će kasnije ona i sin Desa doneti u Dubrovnik, vidi se da je kraljica volela lepe stvari.

Depozit koji su ostavili Dubrovniku bio je veliki i veoma bogat. Kraljica je nosila svilene košulje, kratke i duge, i to u vreme kada se o ženskom rublju u Evropi nije ni znalo da postoji.

Njene duge košulje bile su svilene, a kratke izatkane svilenom i zlatnom žicom.

Imala je šarene prostirke za podove, zavese izvezene svilom, a posebno je impozantna njena toaleta, koja se itekako razlikovala od toalete srspkih vlastelinki.

Nosila je fine tkanine uvezene iz Grčke i Italije. Obožavala je haljine i košulje crne i modre boje, a za svečane prilike odevala je crvenu ili zelenu odeću.  Kraljica je volela da se lepo nosi i bilo joj je stalo kako će pred drugima izgledati.

Depozit koji je pedantno popisan u dubrovačkim arhivima navodi još i  ikone raznih svetitelja sa srebrnim i pozlaćenim okvirima i biserima i mnoge druge dragocenosti.

Kraljica Beloslava i kralj Vladislav imali su dva sina i ćerku. Sinovi Desa i Stefan i ćerka čije ime nije istorija zapisala ali se zna da se kasnije udala za omiškog kneza Đuru Kačića.

Njen uticaj na muža bio je jak, a budući dobre naravi dobri su joj bili i uticaji. Ostaće zapamćena kao kraljica koja je uradila najmanje dve suštinski važne stvari za Srbiju.

 Odrasla u maniru vizantijske kulture Beloslava je uticala na svog muža da započne gradnju manastira Mileševe, jednog od najlepših spomenika kulture – kao svoju zadužbinu. Ta zadužbina vremenom će dobiti čuvenog Belog andjela, jednu od najlepših freski svih vremena. 

Srpska kraljica i bugarska princeza zadužila je Srbiju i time što je izdejstvovala da se telo arhiepiskopa Save prebaci u Srbiju.  To sada izgleda beznačajno, ali u ono vreme je bio poduhvat vredan hvale.

Vraćajući se sa velikog hodočašća po Svetoj gori arhiepiskop Sava se upokojio u Trnovu, januara 1236. godine. Njegovo telo  položeno je u  veliki kameni sarkofag u trnovskoj crkvi Svetih četrdeset mučenika, inače zadužbini carske familije Asen. Srpski arhiepiskog je zatražio da se  Savine mošti prebace u Srbiju ali bugarska crkva i sam patrijarh bili su energično protiv. A car Jovan, Beloslavin otac piše Vladislavu:

„ Sine moj, traži od mene što god drugo želiš, ali nemoj me terati da učinim ono što ne mogu da učinim“.

Kada je Srbija uvidela da će ostati bez moštiju svetog Save, na put su se spremili Beloslava i Vladislav. U Trnovu, carskom gradu Beloslava je izmolila od oca da se telo svetog Save prenese u Srbiju, što se i dogodilo dve i po godine posle Savine smrti,  6. maja 1237. Uz veliku radost srpskog naroda  svete mošti položene su u  Mileševu, Vladisavljevu zadužbinu.

Kraljica Beloslava Nemanjić je bez sumnje bila slavljena zbog ovog dela i  sigurno da je bila voljena vladarka. Ali sudbina ne pita za dela.

Njen muž Vladislav će biti svrgnut s vlasti 1243. godine, uprkos njenim nastojanjima da spreči dolazak mlađeg brata Uroša na presto. Tada će Beloslava Nemanjić sa sinom Desom odneti u Dubrovnik bogati polog ( depozit) , a neki izvori kažu da je Uroš tamo i proterao da se nikada u Srbiju više ne vrati.

Te godina istorija je poslednji put zabeležila kraljicu Beloslavu. Od tada kao da je u zemlju propala – gubi joj se svaki trag i pomen. 

Još zanimljivosti možete pročitati OVDE!

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI