ŠKOLSKA SLAVA SVETI SAVA BILA ZABRANJENA POLA VEKA Ko je skinuo ikonu sa zida i kakva se himna nekada pevala?!

To se javi knezu, i on 5. februara 1827. pozove k sebi u Požarevac nekoliko odabranih Grka. Pozvani pretrnu od straha misleći da ih čeka veliko zlo. Ali je knez hteo više da ih preplaši nego da ih kaštiguje:

– Vi Grci – rekne im on – zasvetiste i svoje crkvenjake i mi ih sve svetkujemo, a nećete jednoga Svetog Savu Srpskoga, koja ste vera vi, a?

– Okeme, gospodar, ama ne sme znale...

 – A što vi njega jednoga da ne znate, kad mi znamo tolike vaše, pa čak i nekake Ćuriće i Udiće.
Grci slegnu ramenima i oćute.
–  Svaki da odnesete po oku voska crkvi – rekne knez – a od sada dobro pamtite kad pada Sveti Sava.
Druge godine još pre Božića beogradski su Grci pitali Srbe
– Kad je dzanom, ono vaše Svetlo Sava, da ideme u crkva, da opet ne čuje Knez Miloš…

Wikipedia

Srbi imaju veliki broj svetaca i veliki broj slava. Ali jedan svetac i jedna slava se posebno izdvajaju. To je Sveti Sava i školska slava, odnosno praznovanje i svetkovanje Svetog Save kao patrona škola u Srba, piše "Politika".

I dok nije uzet zvanično kao zaštitnik škola i pismenosti dan Svetog Save 14. januar (dan njegove smrti u Trnovu)  bio je vezan ne  samo za crkvu nego i za učenike i škole. Naime u mnogim crkvama su se svake godine toga dana na liturgijama čitala i pominjala imena zaveštača i priložnika za školski fond iz kojeg se plaćao učitelj i pomagalo siromašnim učenicima. Godine 1827. beleži se početak zasnivanja školske slave u Kneževini Srbiji, kada je Knez Miloš naređivao da svi u Srbiji praznuju Svetoga Savu, kojega je on još ranije uzeo za zaštitnika škola. Mnogi smatraju da početak školske slave u Srba u Kragujevcu prvo, a za tim u Beogradu,  datira negde između 1817. i 1827. godine, pa se po tom širila i po drugim srpskim školama i uopšte u Srpstvu.

Tanjug

Ali zakonsko utemeljenje školske slave došlo je desetak godina kasnije  na predlog Atanasija Nikolića, profesora matematike, zemljemerstva i crtanja,  rektora Liceja u Kragujevcu. On je Popečiteljstvu prosveštenija decembra 1839. uputio predlog „da opredeli patrona školskog prosvetitelja Svetog Savu koga će ubuduće praznovati”. Sa predlogom se saglasilo Popečiteljstvo prosveštenija i obratilo Sovjetu za rešenje i odobrenje, dodavši Nikolićevom predlogu i Kragujevačku gimnaziju jer su se oba „viša učilišta” nalazila u jednoj istoj zgradi i bila su vrlo bliska.  Po tom „saglašavanju”, dakle, nije se Svetom Savi  učinila zaslužena pažnja, da bude zaštitnik i slava svih škola u Srbiji. Ali ono što je propustilo Popečiteljstvo prosveštenija, učinio je Sovjet. On je uvažio njegovu saglasnost, pa je dao još i svoj dodatak. Tim „sovjetskim dodatkom” uvedeno je proslavljanje po svima školama u Otečestvu.  Sovjetsko rešenje potpisano je 2. januara 1840. godine i glasi:
„Popečnteljstvu Prosveštenija, Pretstavljenije Rektora Liceuma Atanasija Nikolića, dostavljeno posredstvom Popečiteljstva Prosveštenija Sovjetu Knjaževstva Srbskog, da se Srbski Prosvetitelj Sveti Sava izabere za patrona Liceuma i Gimnaznje u Kragujevcu, uvažio je Sovjet, STIM DODATKOM  DA SVETI SAVA ZA SVE ŠKOLE  U OTEČESTVU NAŠEM PATRON BUDE  I
NAMESNIČESTVO KNjAŽEVSKOG DOSTOINSTVA ODOBRILO JE.

Foto: EPA/ANDREJ CUKIC

Odobrenije ovo saobštava se Popečnteljstvu Prosveštenija radi zvaničnog znanja i upotreblenija.”

Rešenje su potpisali Namesnici Knjaževskog Dostoinstva: Predsedatelj Sovjeta, general-major, kavaljer Jevrem Obrenović, člen Sovjeta, polkovnnk Toma Vučić-Perišić, i Predstavnik Knjaževski, Popečitelj inostrani dela, Avram Petronijević.

Ono je doneto u Beograd, gde su se tada nalazili namesnici i centralna vlast. Sovjetsko rešenje o proslavljanju Svetog Save primilo je Popečiteljstvo prosveštenija 4. januara, pa  je odmah idućeg dana obavestilo o tome beogradskog mitropolita, rektora Liceja u Kragujevcu i sva okružna načelstva.

U Kragujevcu je te godine održana prava školska slava. Na proslavi se pevala jedna druga pesma „Poj Srbe poj”, dok se sadašnja himna „Uskliknimo s ljubavlju” peva nekoliko godina od ustanovljenja školske slave. U Beogradu je te 1840. to  u stvari, bila samo slave crkve i mitropolita.

Zakonom od 18. januara 1841. određen je Sveti Sava kao prava školska slava, na taj dan morala su se u svim crkvama pominjati imena priložnika na Školski fond, a stanje se toga fonda objavljivalo na skupovima, i, posle, preko novina. To je činjeno redovno do godine 1855. kada je „uzakonjen” određeni prirez školski na svaku poresku glavu (po osam groša). Posle toga, prilozi o Svetom Savi nisu bili obavezni, ali se običaj davanja priloga i darova mesnim školama još dugo zadržao u Srbiji.

U početku u Beogradu (osim Vojne akademije i Više ženske škole) sve škole (od osnovnih do velike) o Svetom Savi mesile su kolač, kuvale koljivo, i palile sveće, kao svaki svečar o svome Krsnom imenu. U Bogosloviji se slava završavala još 13. januara, jer se 14. ne bi moglo svuda dospeti. U Velikoj školi vodica se svetila pred mitropolitom, često pred knezom, ministrima i pred mnogobrojnim slušaocima. Po jedan od profesora govorio je tada besedu o kakvom naučnom pitanju, objavljivana su imena onih đaka koji su dali najbolje sastave za nagradne teme, (svetosavski temat), a ponegde činjeni su tom prilikom i znatni prilozi za Fond školski.

Po drugim školama taj dan je bio zgodna prilika ne samo da se ukaže „poštovani spomen zaslugama srpskog prosvetitelja i učitelja, nego i da se učini koje dobro delo, bilo za školu i njene celji, bilo za sirotne đake, bilo za učitelja”.

„Po selima se u svakoj školi mesi kolač, kuva koljivo, a čini u crkvi bogomolja, a u školi se sveti vodica. Roditelji đački, taj dan, obično donesu jela i pića pa u školi ručaju, vesele se, i čine priloge, po svome mogućstvu,  na školsku knjižnicu, na siromašne đake, i daju dare učitelju, u ime  zahvalnosti za trud i brigu oko dece njihove. Godine 1875, u školi sela Čumića, dano je, o Svetom Savi, učitelju g. Sovroniju Radojičiću dara: 580 groša u novcu, a đačke majke darivale su ga sa osam para šarenih, i devet para belih čarapa, i sa 10 ubrusa: a dobio je i još nekih drugih poklona. Ovakvi slučajevi nisu retki.”

Od tog vremena pa i prve posleratne, 1945. slavila se školska slava i orilo se uskliknimo s ljubavlju svetitelju Savi… Prekid u proslavljanju Svetog Save, od pola veka napravili su oni koji su sa zidova đačkih učionica, bina i priredbi skinuli Svetoga Savu i postavili sliku jedinog maršala u vojnoj istoriji Srba, kome su pevane pesme i davane zakletve. Sveti Sava je vraćen u srpske škole početkom devedesetih, a kao ozakonjena školska slava tek uoči nove 1992. godine.

Danas se u svim školama slavi školska slava na razne načine. Zadržalo se mnoga toga što je ostalo iz vremena prvih proslava, kao što su jelo, piće, posete raznih zvaničnika, zdumbani govori, priredbe i slično. Možda više ovaj dan i ova slava treba da budu od učenika, za učenike i o učenicima. A stariji da se zapitaju da li nas je Sveti Sava umudrio da više ne lutamo na državnom i prosvetnom planu.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI