LEŠEVI RASUTI SVUDA Zapadnoafričko jezero ubilo je 1800 ljudi za svega tri minuta - da li bi se to moglo ponoviti?

Veče 21. avgusta 1986. bilo je kao i svake druge noći oko jezera Nios, dubokog kratera jezera visoko na padinama planinskog lanca Massif du Mbam na severozapadu Kameruna. Neki stanovnici lokalnih sela stiskali su se oko svojih vatri, pripremajući se za kasnu večeru . Mnogi drugi, umorni od napornog dana na pijaci, već su spavali u svojim kolibama pokrivenim travom.

Oko 21:30 , oni koji su ostali budni, čuli su neobičnu tutnjavu koja je dopirala iz pravca jezera Nios. Za nekoliko minuta, skoro 1800 ljudi bi bilo mrtvo.

Te noći jezero Nios izbacilo je mlaz vode visine preko 300 stopa, oslobađajući sa sobom dugogodišnji ugljen-dioksid koji se sakupljao u jezeru. Oblak gasa podigao se na nebo pre nego što se spustio preko vrhova brežuljaka i krenuo prema nesrećnim seljanima. Sa debljinom od 160 stopa i putovanjem između 12 i 31 milje na sat, bila je mala šansa da joj se pobegne. Prolazeći pored koliba, vreli oblak ugljen-dioksida istisnuo je vazduh, gušeći gotovo sve sa kojima je došao u kontakt dok se na kraju nije razišao.

Lokalno stanovništvo je jezero Nios znalo kao „dobro“ jezero po svojoj čistoj vodi za piće. Ali te noći 1986. godine bila je odgovorna za jednu od najsmrtonosnijih prirodnih katastrofa u istoriji Afrike.

KATASTROFALNA UZNEMIRENOST

Najviše je pogođen Nios, selo najbliže jezeru. Čovek koji je sledećeg dana svojim motorom otputovao u Nios otkrio ga je posutom telima ljudi i životinja. Nijednu osobu nije mogao naći živu.

Čovek je odjurio nazad u svoje selo Vum, udaljeno oko pet milja. Prvi preživeli tek su počeli da pristižu. Kasnije su se setili da su se gušili pre nego što su se onesvestili. Neki su dva dana ostali u nesvesti , da bi se probudili i ustanovili da im je cela porodica umrla.

Kako se proširio glas o katastrofi, naučnici su hrlili u Kamerun kako bi pokušali da shvate šta se dogodilo. Ispitivanja vode su ubrzo otkrila da jezero ima neobično visok nivo ugljen-dioksida. Nivoi ugljen-dioksida bili su toliko visoki da kada su naučnici pokušali da izvuku uzorke vode na površinu, pritisak gasa izazvao je pucanje kontejnera. Teoretizovali su da se ugljen-dioksid akumulirao na dnu jezera Nios dok ga nešto nije epruveta, kontejnera, kanti. Taj poremećaj izazvao je lančanu reakciju koja je gas istisnula sa dna jezera u atmosferu u retkom prirodnom fenomenu koji se naziva limnična erupcija .

Sledećih meseci američki istraživači-hemičari otkrili su da se nivoi ugljen-dioksida u jezeru Nios povećavaju alarmantnom brzinom. Nešto je trebalo učiniti kako bi se sprečila još jedna katastrofa.

Geolozi iz kamerunskog Ministarstva rudarstva, vode i energetike predložili su da se u jezero postavi sistem cevi dizajniran da omogući kontrolisano ispuštanje ugljen-dioksida iz njegovog korita prema površini. Počevši od malih cevi prečnika baštenskog creva, naučnici su tu ideju počeli da testiraju 1990. godine, zamenjujući ih za progresivno veće cevi u narednim godinama. U međuvremenu, evakuisani su svi seljani u krugu od 18 kilometara od jezera . Njihova sela su uništena da bi ih sprečila da se vrate nazad.

Iako su cevi pružale privremeno rešenje, u jezeru Nios se i dalje sakupljalo 5500 tona ugljen-dioksida svake godine iz magmatske komore duboko ispod vulkanske linije na kojoj je jezero kratera. Na kraju je obezbeđeno finansiranje za postavljanje prve stalne cevi 2001. godine, nakon čega su usledile dodatne dve cevi 2011. Trebalo je još pet godina da ugljen-dioksid dostigne dovoljno siguran nivo da se seljani vrate i obnove svoje zajednice.

Šta je pokrenulo limničnu erupciju jezera Nios ostaje nepoznato. To je moglo biti nešto tako malo poput stene koja pada u vodu ili čak jak nalet vetra . Jednom kada su naučnici počeli da otkrivaju šta je moglo prouzrokovati katastrofu, počeli su da traže slučajeve sličnih erupcija. Nije im trebalo dugo da ga pronađu.

Samo dve godine ranije u jezeru Monoun , 59 milja udaljenom od jezera Nios, obližnji seljani začuli su snažan prasak. U narednim satima 37 ljudi misteriozno je umrlo. Do tada neobična pojava nije privukla mnogo pažnje. Ali u svetlu katastrofe na jezeru Nios, to je bio dokaz da je problem veći nego što se očekivalo.

Naučnici sada veruju da samo tri jezera na svetu akumuliraju takve smrtonosne nivoe ugljen-dioksida u svojim dubinama - Nios, Monoun i jezero Kivu na granici Konga i Ruande. Iako su jezero Nios i jezero Monoun proglašeni sigurnim, isto se ne može reći za jezero Kivu . U dolinama koje okružuju jezero, koje je 1700 puta veće od jezera Nios i duplo dublje, živi oko 2 miliona ljudi . Iako je Ruanda počela da koristi metan iz jezera Kivu kao izvor energije, tek treba preduzeti velike napore da se jezero potpuno očisti. Dok se to ne dogodi, istorija preti da se ponovi dok opasnost tiho puhne ispod površine.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI