JEZGRO DEMONA: Kako je jedan čovek intervenisao golim rukama tokom nuklearne nesreće i spasio devet života

Foto: Wikipedia

Nakon završetka Drugog svetskog rata i razarajućih posledica nuklearnih bombaških napada u Hirošimi i Nagasakiju, nazirao se hladni rat. Ogromna razaranja i snaga koje su obećavale atomske bombe gurnule su svetske supersile u ludilo nuklearnih istraživanja, pri čemu su se SAD pripremale da bace trećinu na Japan ako je potrebno, a preostale nacije stvorile su svoj arsenal kao odvraćanje ili odbranu.  

Uđite u „ demonsko jezgro “. Ova sferna masa radioaktivnog plutonijuma (u to vreme nazvano „Rufus“), smeštena na značajnih 6,2 kilograma i prečnika 3,5 inča. Tokom 1945. i 1946. na demonskom jezgru se eksperimentisalo i moglo je da se nađe u atomskoj bombi namenjenoj Japanu da nije bilo njihove predaje. 

Kao što se i očekivalo od njegovog 'zloslutnog naslova, demonsko jezgro nije bilo naklonjeno nuklearnim fizičarima koji su bili uključeni. Dizajniran kao jezgro bombe, imao je samo malu marginu pre nego što će povećati radioaktivnost i postati superkritičan (kada reakcija cepanja počne, povećava se brzinom). Stoga, svi spoljni faktori koji bi mogli povećati reaktivnost, na primer, kompresija jezgra, moraju se pažljivo nadgledati oko jezgra demona.

GOLICANJE ZMAJEVOG REPA

Uprkos opasnosti, istraživači su jezgro koristili kao eksperimentalni komad o nadkritičnosti, koristeći neutronske reflektore da bi ga pomerili do krajnjih granica. Neutronski reflektori se koriste da okruže jezgro, a kako se javlja reakcija nuklearne fisije, oni reflektuju neutrone natrag u nuklearnom materijalu kako bi povećali količinu fisije koja se odvija.

1945. godine, sam u svojoj laboratoriji, fizičar Hari Daglijan izvodio je eksperiment sa neutronskim reflektorom na jezgru demona kada je greškom ispustio ciglu reflektujućeg volframovog karbida na jezgro, gurajući je u nadkritičnost i oslobađajući smrtonosni rafal neutronskog zračenja. Posle tronedeljne borbe sa akutnom radijacionom bolešću, Daglian je podlegao ranama, što je dovelo do pooštravanja zakona o nuklearnim istraživanjima u okviru projekta Manhatan - iako to ne bi bilo dovoljno strogo.

Neuznemiren jezivom smrću svog prethodnika i kolege, Louis Slotin nastavio bi Daghlianov rad kako bi utvrdio koliko je srž bila bliska nadkritičnosti. Da bi se to postiglo, postupak je bio polako spuštanje neutronskog reflektora preko jezgra dok se meri aktivnost unutar njega. Kao što smo gore saznali, kontakt između reflektora i demonskog jezgra bi se užasno završio, pa su odstojnici korišćeni da zadrže razdvajanje između njih dvoje. 

Foto: Wikipedia

Talentovani fizičar i nuklearni smelac , Luis  Slotin  nije bio upućen u protokol. Umesto toga, Slotin je osmislio svoju metodu koja je zahtevala manje vremena, manje napora, ali mnogo više rizika. Uklanjajući odstojnike koji su jezgro držali od reflektora, Slotin bi pomoću ravnog odvijača održavao razdvajanje i njime bi manipulisao jednom rukom tokom eksperimenta. Brzo je postao poznat po svom eksperimentu, koji je bio nazvan  „golicanje zmajevog repa“ zbog toga što je bio veoma rizičan, nakon što je fizičar Ričard Feinman odvažni čin uporedio sa provociranjem zmaja, i uprkos upozorenjima istaknutih stručnjaka, Slotin ga je ponovio više puta.  

Na dan nesreće, Slotinov šrafciger je iskliznuo napolje dok je spuštao gornji reflektor, što je dopustilo reflektoru da padne preko jezgra. Iz jezgra je izbio blic plave svetlosti, praćen snažnom vrućinom koja je udarila Slotina i neke njegove kolege. Slotin je brzo odsekao reflektore sa jezgra i zaustavio reakciju, ali šteta je naneta.  

Istog trenutka je došlo do bljeska plave svetlosti i Slotin je osetio talas toplote na svojoj koži; jezgro je postalo superkritično i oslobodilo masivni nalet neutronske radijacije za koji se procenjuje da je trajao oko pola sekunde.

Slotin je brzo zbacio gornji reflektor na pod. Grejanje jezgra i reflektora je zaustavilo kritičnost nekoliko sekundi nakon inicijacije, ali Slotinova reakcija je sprečila da do nje ponovo dođe i na taj način je zaustavila nesreću.

Slotinovo telo se nalazilo iznad jezgra, i zaštitilo je ostale prisutne od najvećeg dela neutronske radijacije. On je primio smrtonosnu dozu od 10 greja neutronskog/1,14 greja gama zračenja za manje od jedne sekunde i umro je devet dana kasnije od akutnog trovanja radijacijom. Najbliži Slotinu je bio Alvin K. Grejvs, koji je posmatrao preko Slotinovog ramena i stoga bio delimično zaklonjen. On je primio visoku ali nesmrtonosnu dozu radijacije.

Grejvs je bio u bolnici nekoliko nedelja zbog teškog trovanja radijacijom, razvio razvili su mu se hronični neurološki i problemi sa vidom kao posledica izlaganja radijaciji, a umro je 20 godina kasnije od srčanog udara. Ovaj srčani udar je mogao biti izazvan skrivenim komplikacijama usled izlaganja radijaciji, ali je takođe mogao biti i genetski izazvan, pošto je i njegov otac umro od istog uzroka.

Nakon nesreća, jezgro će konačno dobiti svoje ime kao demonsko jezgro, pre nego što se reciklira u druge cepljive jezgre. 

Još zanimljivosti možete pročitati OVDE!

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI