NIJE TO BILO BAŠ TAKO Istoričar razbio veliki mit o havariji na Titaniku

Žene i deca prvi.

To je jedna od rečenica koje su najupečtavljivije kada se govori o spašavanju putnika tokom jedne od najvećih pomorskih havarija svih vremena, potonuću "nepotopivog" Titanika, koja je zabeležena i u istoimenom holivudskom blokbasteru.

Istoričar Klis-Goran Veterholm tvrdi kako je obična izmišljotina, te da nije istina da su žene i deca preživeli zahvaljujući galantnosti muškaraca, javlja Dejli Telegraf.

Ističe da je većina preživelih u poslednjim čamcima za spasavanje bilo muškog pola.

U intervjuu je rekao kako je potrebno demistificirati akciju spašavanja na Titaniku.

Veterholm upravo na izložbi u Londonu predstavlja čak 200 predmeta koji su pripadali posadi i putnicima sa Titanika. U sklopu izložbe biće rekonstruisane i neke od kabina na brodu kako bi posetioci imali jedinstvenu priliku da dožive raskoš tog ogromnog broda.

Titanik je potonuo pre 110 godina, 15. aprila 1912., na ruti od britanskog Sautamptona do američkog Njujorka. Publika širom sveta uživala je u filmskom spektaklu sa Kejt Vinslet i Leonardom DiKapriom u glavnim ulogama, ali ovaj istoričar smatra kako postoje još zanimljivije, neispričane priče o potonuću legendarnog broda. Švedski kustos izložbe rekao je novinarima kako je "važno osvrnuti se na tragediju i razbiti neke mitove koji su se stvorili, pogotovo onaj o ženama i deci".

Rečenica koju je navodno izrekao kapetan pogrešno je shvaćena s raznih strana broda.

- Od preživelih bila su 323 muškarca, od čega je 80 posto njih u čamce za spasavanje ušlo spuštajući se po bočnim stranama tonućeg broda. Oni su preživeli zato što im prvi oficir Vilijam Mardok, koji je osiguravao evakuaciju sa leve strane broda (starboard), to nije zabranio. Sa desne strane je bio drugi oficir Čarls Ligtoler, koji je doslovno shvatio kapetanovu naredbu te je ukrcavao isključivo žene i decu. Naravno, nastao je haos.

- Jedan čamac koji je mogao primiti 65 osoba otišao je sa samo 28 putnika, muškarci su ostali na brodu. Na desnoj strani situacija je bila drugačija. Poslednji čamci za spašavanje otišli su puni uglavnom muškaraca - rekao je istoričar za Telegraf.

Veterholm ističe i kako je druga velika greška, kada se govori o Titaniku, nacionalnost njegovih putnika. Prema njegovim istraživanjima, peta najveća skupina putnika bili su Arapi, naročito iz Sirije i Libanona, koji su krenuli u Ameriku u potrazi za boljim životom.

Švedski istoričar u istraživanju je dokazao i kako je u takvim havarijama 18.7 posto veća šansa da će kapetan i posada preživeti nego putnici, kao i da se u takvim situacijama često primenjuje moto "svako za sebe", a ne "žene i deca napred".

Dokazao je to istragom 18 primera pomorskih katastrofa od 1852. do 2011. u kojima je ukupno poginulo oko 15 hiljada ljudi. Među preživelima su 17.8 posto činile žene, dok je u havarijama prosečno preživelo 34.5 posto muškaraca.

U još jednoj knjizi postavlja se teza kako je pogrešno verovati da je telegrafist na 60 milja udaljenom brodu Kalifornian mogao spasiti živote, čak i da je primio poziv upomoć. Kril Evans 14. aprila 1912. otišao je na spavanje u 23 sata i 30 minuta, a službeni podaci kažu da bi, da je ostao na radnom mestu samo nekoliko minuta duže, primio Titanikov poziv u pomoć te bi, kako je zaključila američka istraga u to vreme, Kalifornian mogao pomoći putnicima i posadi". To demantuje čak i Parks Stefenson, istoričar koji je napisao knjigu o Titaniku zajedno sa rediteljem filma Džejmsom Kameronom.

- Po dnevnoj svetlosti Kalifornianu bi trebalo najmanje dva sata da se probije kroz led i dođe do poprišta katastrofe, a u noćnim uslovima i mnogo više. Ukratko, da je Evans i uspeo primiti Titanikov poziv u pomoć, dok bi stigli do njih većina ljudi bi već umrla od hladnoće - kaže Stefenson za Telegraf.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI