OVO SIGURNO MNOGI NE ZNAJU Italijanski vajar napravio spomenik knezu Mihailu sa strašnom greškom zbog koje se ubio

Kada je upriličeno otvaranje spomenika knezu Mihailu na Trgu republike 1882. godine na osudi ondašnje javnosti našao se vajar Enriko Paci koji je konjanika prikazao bez kape, gologlavog.

To se kosilo sa pravilima tog perioda jer je izlazak na ulicu podrazumevao nošenje šešira, cilindra, kape, a prema pojedinim teorijama zavere italijanski umetnik se ubio baš zbog toga.

Čuveni spomenik knezu Mihailu Obrenoviću nalazi se na najpoznatijem beogradskom trgu - Trgu Republike, a okružuju ga Narodno pozorište, Narodni muzej i druge znamenitosti.

Odmah posle pogibije kneza Mihaila Obrenovića, 29. maja 1868. godine, raspisan je prvi konkurs za izradu kneževog spomenika. U pronalaženje najboljeg vajara uključio se i prvi srpski litograf Anastas Jovanović. Njegovim posredstvom, u novembru 1873. godine, iz Firence u Beograd dolazi italijanski vajar Enriko Paci.

Enriko Paci ušao je u legendu na čudna, tipično „beogradska“ vrata. Mada danas malo ko zna za ime ovog čoveka. On je bio uvaženi vajar tog doba i napravio je spomenik knezu Mihailu 1882. godine, koji je i danas jedno od najvažnijih obeležja srpskog glavnog grada.

Ovaj poznati vajar rođen je u Firenci 1819. godine. Enriko Paci bio je učenik čuvenih vajara Sartija i Đovanija Diprea. Predstavnik je italijanskog verizma. Cilj ovog umetničkog pravca je da prikaže život onakav kakav je, sa svim njegovim lepim i ružnim stranama. Paci se proslavio spomenikom italijanskom piscu Danteu. Spomenik Danteu podignut je 1865.godine, ispred firentinske crkve Santa Kroče.

Projekat za spomenik knezu Mihailu, koji je izradio Enriko Paci, bio je novost u Srbiji tog doba. Paci je inspiraciju našao u Firenci posmatrajući dva konjanička spomenika Ferdinandu Medičiju. Stav konja i položaj kneževe figure Paci je preneo upravo sa ova dva spomenika.

Kada ga je ondašnja varoš beogradska angažovala da napravi spomenik ubijenom knezu, udešen je i dogovor gde će konjanik i knez biti postavljeni, kao i na koji način će konjanik dominirati centralnim gradskim trgom, ispred Narodnog pozorišta.

Tokom 1873. godine vajar je prvo izradio model kneževe biste. Bista je urađena u kamenu a potom izlivena u livnici u Firenci. Kopija ove kneževe biste danas se nalazi u Narodnom muzeju u Kragujevcu. Rad na maketi celog spomenika Paci je započeo 1874. godine i tada je boravio u Beogradu skoro godinu dana. 

Za vreme svog boravka u Srbiji vajar se najviše družio sa Anastasom Jovanovićem. Uvažavajući Jovanovićevu porodicu, vajar je iste godine uradio i mermerno poprsje Anastasove kćerke Katarine Jovanović. Čuva se u Muzeju grada Beograda. Bila je to jedna od prvih skulptura deteta u srpskoj umetnosti.

Tokom svog boravka u Beogradu, Enriko Paci uobličava izgled kneževe konjaničke figure, kao i izgled reljefa za bronzani pijedastal. Po završetku pripremnih radova Paci je napustio Beograd i vratio se u Firencu, gde je nastavio rad na modelu. 

Zbog izbijanja rata posao je prekinut sve do 1878. godine, kada Kneževina Srbija stiče državnu nezavisnost. Spomenik je konačno odliven u Minhenu 1879, godine u radionici Ferdinanda fon Milera. Nacrat za kameni postament spomenika i bronzane ukrase na njemu dao je sin Anastasa Jovanovića, poznati arhitekta Konstantin Jovanović.

Ne lezi vraže, kako u Beogradu ništa ne može da prođe glatko, nije moglo ni ovo...

Kada je upriličeno otvaranje spomenika, 1882. godine, na današnjem Trgu republike okupila se vaskolika beograska elita. Svi viđeni ljudi došli su da vide način na koji će se Beograd odužiti svom voljenom knezu, ali, tada je izbio i jedan nesvakidašnji skandal.

Otkrivanju spomenika prisustvovao je i Enriko Paci. Tim povodom vajar je od Kralja primio orden Viteza takovskog reda drugog stepena. Posle Pacijevog odlaska u Firencu, u Beogradu se dugo prepričavalo da je neko od prisutnih na otkrivanju spomenika zamerio vajaru to što je knez prikazan bez šapke. U to doba svaki vojskovođa na konju bio je obavezan da nosi šapku.

Naime, konjanik (knez Mihailo) prikazan je gologlav, bez kape. U ono doba, svako je nosio šešir, kapu, cilindar... već u zavisnosti od statusa i doba dana, ali izlazak na ulicu bez ovog obaveznog dela garderobe prosto je smatran nekulturnim i neumesnim. A italijanski vajar se usudio da našeg kneza prikaže na takav način.

Ondašnja varoš bila je nemilosrdna kada su tračevi u pitanju. Već do večeri beogradske dame raspričale su kako je, od silne bruke, Paci počinio samoubistvo. Iako Beograđanke nisu imale sredstva za rasipanje abera poput mobilnih i bilo kakvih drugih telefona, ipak su pokazale svoju retoričku umešnost, jer se priča munjevito raširila gradom.

Istina je, kako to već u našoj stvarnosti biva, postojala na sasvim drugačiji način. Paciju je uredno isplaćen honorar i on je otišao nazad, u rodnu Italiju, gde je doživeo duboku starost, a Beograd i njegove stanovnike je do te mere zavoleo da je i sopstvenoj deci davao srpska imena.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI