SRBIJA MU DUGUJE MNOGO Na današnji dan rođen je poslednji ruski car Nikolaj II Romanov, a njegova tragična sudbina je i dan danas tema

Poslednji car Rusije Nikolaj II Romanov jedna je od najcenjenijih stranih ličnosti u Srbiji, jer je podržao našu zemlju u najtežnim trenucima tokom Prvog svetskog rata, pa jedan od njegovih spomenika krasi i prestonički Devojački park, uzdižući se u svojoj veličini kao znak zahvalnosti srpskog naroda.

Nikolaj II Aleksandrovič Romanov rođen je 18. maja 1868. u Carskom Selu, gradu koji danas nosi naziv Puškin, kao najstariji sin cara Aleksandra III i carice Marije Fjodorovne (Dagmar od Danske). Venčao se Alisijom od Hesena (Aleksandra Fjodorovna) s kojom je imao petoro dece.

Na presto je stupio 1894. godine, a period njegove vladavine obeležen je ekonomskim razvojem Rusije i istovremeno porastom socijalno-političkih protivrečnosti i revolucionarnih pokreta koji su doveli do Ruske revolucije (1905) i Oktobarske revolucije (1917). Pod pritiskom javnosti posle revolucije 1905. darovao je Rusiji ustav i parlamentarni sistem, koji nije doveo do stabilizacije prilika u zemlji. Bilo je to vreme brojnih revolucionarnih i terorističkih aktivnosti širom sveta.

Rusko-japanski rat koji se vodio između Ruske imperije i Japanskog carstva za prevlast nad Mandžurijom i Korejom, u kom je Nikolaj II izgubio, prekretnica je za celu Rusiju. Trajao je od februara 1904. do septembra 1905, a otpočeo ga je Japa pošto je Rusija odbijala da mu preda severnu Koreju.

Ruska vojska je doživela težak poraz i izgubila je pacifičku i baltičku flotu, pa se na taj način izmenio balans snaga u istočnoj Aziji i Japan je postao nova svetska sila. Porazi su u Rusiji izazvali veliko narodno nezadovoljstvo neefikasnom carskom i autokratskom vlašću. Ti događaji doveli su do Ruske revolucije 1905.

Kada je Rusija poražena od Japana, prestiž i autoritet autokratskog režima je mnogo opao. Ovo je bilo naročito izraženo među nepismenim seljaštvom, koje je do tada imalo potpuno naivnu veru u cara. Poraz je bio težak udarac, a carska vlada se raspala zbog revolucionarnih nemira 1905-1906. U nadi da će to sprečiti pobunu, mnogi demonstrati su ubijeni dok su pokušavali da marširaju do Zimskog dvorca u Sankt Peterburgu. Carev stric, veliki vojvoda Sergej Aleksandrovič je ubijen u Moskvi od bombe koju su bacili revolucionari kada je napuštao Kremlj. Crnomorska flota se pobunila, a štrajk železničara se pretvorio u opšti štrajk koji je paralizovao zemlju. Iznenađen ovim događajima, car Nikolaj je reagovao besno i sa nevericom i abdicirao je 15. marta 1917. godine u korist brata koji je odbio krunu.

Velika podrška Srbiji

Nikolaj II je podržao Srbiju u najpresudnijim danima Prvog svetskog rata, počev već od austrougarske objave rata 28. jula 1914. Rusija je pomogla Srbiji i slanjem najrazličitije pomoći bez koje bi uspešan otpor 1914. i 1915. bio neuporedivo teži.

Pošto su se Srbi krajem 1915. posle zajedničke ofanzive Austrougarske, Nemačke i Bugarske našli u bezizlaznom položaju i pošto je usledilo tragično povlačenje vojske i naroda preko planinskih vrleti i bespuća, put obala Jadrana i Jonskog mora, upravo je intervencija Nikolaja II omogućila evakuaciju Srba.

Tada, januara 1916. Nikolaj II zapretio je da će Rusija istupiti iz rata ako Britanija i Francuska ne evakuišu Srbe, odnosno ne pošalju flotu kojom će biti transportovani. Potom su usledili postupni oporavak i priprema za Solunski front. Uzima se da je na Krf tada evakuisano do 140.000 vojnika, a u Bizertu (tada francuski Tunis) 12.000.

Pored drugog, car Nikolaj II 1915. omogućio je i opremio dobrovoljačke formacije sastavljene od zarobljenih austrougarskih podanika južnoslovenskog porekla koji su se našli u Rusiji. Praktično, osim retkih izuzetaka, jedino su Srbi pristupali tim jedinicama.

– Nećete mi zameriti, gospodo, što sam, pre svega, Rus. Ali vas uveravam da sam odmah posle toga Srbin i da su mi najdraži interesi srpskog naroda – ovako se srpskom diplomati, navodno, obratio car Nikolaj II u proleće 1915. godine. Tri godine kasnije brutalno je ubijen.

Istorijski zapisi svedoče o susretu tadašnjeg ministra inostranih poslova Rusije Sergeja Sazonova i srpskog lingviste i diplomate Aleksandra Belića, u proleće 1915. godine.

Wikimedia/Eduard Uhlenhuth

Tada je Sazanov preneo Beliću stavove cara Nikolaja da je „prvo Rus, a odmah zatim i Srbin”, ali i da će „zasluge Srbije biti stostruko nagrađene”.

Romanov je još dodao o Srbiji: „Posle rata ona će biti nekoliko puta veća nego što je danas.”

Spomenik Nikolaju II koji je podignut u Beogradu 2014. donirala je Rusija, a podignut je pod pokroviteljstvom nekadašnjeg predsednika Srbije Tomislava Nikolića, u parku između Ulice Kralja Milana i Ulice Kraljice Natalije, odnosno između zgrada nekadašnje republičke Skupštine Srbije i, sa donje strane, Ruskog doma.

Na mestu tog parka nalazilo se poslanstvo Rusije u Srbiji do Prvog svetskog rata. Park je uredila Skupština grada Beograda u saradnji sa pojedinim ruskim kompanijama, a radove je nadgledao koautor spomenika Genadij Provatorov.

Posle gušenja revolucije 1905. godine pod pritiskom državne represije dolazi do kratkotrajnog smirivanja situacije koja ubrzo počinje da se pogoršavati po vladajuću elitu. Tokom 1910. godine Rusiju potresaju samo 222 štrajka. Već 1913. godine broj štrajkova je 2404 i od njih policija kao političke ocenjuje njih 1034, a samo u prvom delu 1914. godine (do avgusta) imamo 3534 štrajka od kojih je 2565 poličkih. Rusija se u trenutku izbijanja rata nalazi u predrevolucionarnom razdoblju, ali čak ni car toga nije svestan jer mu policija u izveštaju iz 1913. godine javlja da se broj nemira smanjuje i kako nema opasnosti od revolucije pošto se svi problemi mogu rešiti bez pomoći vojske.

Car Nikolaj II je od leta 1915. preuzeo vrhovnu komandu nad ruskim snagama u ratu, a državne poslove prepustio je svojoj supruzi, carici Aleksandri i Raspućinu, dvorskom svešteniku koji je uživao njihovo veliko poverenje. Zbog Nikolajevog apsolutističkog vladanja zemljom, Duma i vlada nisu imale nikakvog političkog uticaja.

Duma je bila formirana od Naprednog bloka koji su činili liberali i parlamentarna većina, a okupljao je dve trećine Dume. Oni traže amnestiju za političke zatvorenike i sastavljanje vlade od njenih članova (jer žele da učestvuju u vlasti), što car odbija i raspušta Dumu 1916. godine. Nakon što je parlament ponovno sazvan, car nije napravio reforme koje je tražio Napredni blok, pa se kriza produbljuje. Duma ga optužuje za veleizdaju. Dolazi do pada vlade zbog ostavke ministra spoljnih poslova Sazonova, pa Nikolaj II za premijera postavlja Sturmera, a za ministra unutrašnjih poslova Protopopova, koji su obojica Raspućinovi ljudi. Zbog samovolje u izboru članova vlade i vođenju rata krajem decembra 1916. nezadovoljstvo biva sve veće.

Car i carica gube potporu radništva i seljaka (zbog vojne mobilizacije bez kriterijuma i zbog zaustavljanja proizvodnje), aristokratije (koja traži smenu Raspućina) i generala (koji nisu odani zbog neslaganja oko rata). Vladajući su očekivali nemire građana no ne u većoj meri, pa je pokret masa iznenadio vlast koja nije smatrala da treba pripremiti vojsku.

Dana 8. marta 1917. u Petrogradu izbijaju nemiri zbog krize u snabdevanju hlebom koja je nastala zbog diverzije na železnici. Nakon što su se dva dana okupljale po fabrikama i ulicama, mase kreću prema centru uzvikujući „Dole apsolutizam!”.

Napredni blok u Dumi pokušava da iskoristi događaje izazivajući ostavku Vlade koja pada nakon jedva 48 sati. Revolucionari zauzimaju Finski kolodvor i oslobađaju političke zatvorenike (menjševike) iz Petropavlovske tvrđave.

Nakon što je nestala zvanična vlast, formirala se nova podeljena vlast između Izvršnog komiteta Dume, koji je činila liberalna buržoazija i Sovjeta radnika i vojnika – socijalista. Oni se razilaze u stavovima. Sovjet traži trenutnu abdikaciju cara, a odbor Dume traži nametanje caru nove vlade po vlastitom izboru, ali ne i abdikaciju.

Zajedničko rešenje pronađeno je podelom ministarstva između dveju strana, a odbor Dume pristao je da se traži abdikaciju cara u korist nekog drugog člana carske porodice. Dana 16. marta Nikolaj II se odrekao prestola u korist svoga brata, kneza Mihaila. Međutim, Mihailo sledeći dan u Dumi nije dobio podršku cele vlasti, već samo buržoaskih liberala. Mihailo shvata da carstvo nema budućnost, te sam potpisuje abdikaciju. Dana 17. marta Rusija je postala republika.

Car je nakon Februarske revolucije zajedno s porodicom interniran prvo u Carsko Selo, a nakon što mu je Ujedinjeno Kraljevstvo uskratilo azil, u Toboljsk. Kada je izbila Oktobarska revolucija, carska porodica je premeštena u Jekaterinburg, gde je 1918. pobijena.

Dana 17. jula 1918. godine car Nikolaj II i njegova porodica su ubijeni u podrumu kuće u koju su bili premešteni. Car i njegova porodica su bili probuđeni u 10:30 uveče i rečeno im je da se obuku, nakon čega su bili odvedeni u mali podrum gde su im rekli da će da ih slikaju. Umesto fotografa, Crvena garda je stala na vrata. Urovski, koji je bio deo Crvene garde, rekao je „Moramo da vas upucamo sada” i upucao je cara sa revolverom na kratkoj distanci, caricu Aleksandru, prestolonaslednika Alekseja i njegove četiri sestre. Takođe je upucao i kuvaricu, kućnu pomoćnicu, doktora i njihovog psa Džimija. Pre nego što je svanulo, njihova tela su bila prevezena kamionom u napušten rudnik, gde su pažljivo isečeni na komade, natopljeni benzinom i zapaljeni. Veće kosti su bile rastopljene u sumpornoj kiselini. Rečeno je da „svet nikada neće saznati šta smo uradili sa njima”. Ubistvo carske porodice je poslalo udarni talas užasa kroz vladajuće porodice Evrope. Ubistvo Romanovih je bila definitivna izjava stalnog odbijanja starog režima.

Gotovo ceo vek niko nije znao gde je tačno sahranjena carska porodica. Međutim, godine 1991. ostaci Nikolaja II, njegove supruge Aleksandre i tri ćerke pronađeni su u masovnoj grobnici nedaleko od Jekaterinburga. Dve godine kasnije pokrenuta je istraga o ubistvu porodice Romanov kako bi se identifikovali ostaci carske porodice i njihove svite. Istraga je obustavljena 1998. godine „zbog smrti počinilaca zločina”.

Međutim, ponovo je pokrenuta 2007. godine, kada su se pojavili novi dokazi – otkriveni su ostaci Nikolajeve dvoje najmlađe dece – ćerke Marije i jedinog sina Alekseja, koji je bolovao od hemofilije.

Iako je Ruska pravoslavna crkva 2000. godine proglasila Nikolaja II, njegovu suprugu i tri ćerke, Olgu, Tatjanu i Anastasiju, svecima, još nije priznala identitet Alekseja i Marije.

Posmrtni ostaci cara Nikolaja II, carice Aleksandre Fjodorovne i velikih kneginjica Olge, Tatjane i Anastasije uz državne počasti su sahranjeni 1998. godine u Petropavlovskoj tvrđavi u Sankt Peterburgu. Ceremoniji je prisustvovao ruski predsednik Boris Jeljcin, dok je patrijarh Aleksije II odbio da u tome učestvuje, s obzirom da Ruska pravoslavna crkva nije bila uverena da se zaista radi o posmrtnim ostacima carske porodice.

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI