NA PLEĆIMA NOSIO TEŠKO BREME SLAVNIH PREDAKA "Živim ovde, zato što vi živite u mojoj kući", Tasa pored 9 kuća, gurnut u baštensku šupu

Čuveni glumac, Tanasija Uzunovića, koji je preminuo je danas, 10. marta, u Beogradu potomak jedne od najuglednijih predratnih porodica, sa devet elitnih kuća, kojoj je sve oteto. Selio se čak 32 puta dok nije dobio svoj stan.

Prvom ambasadoru Sjedinjenih Američkih Država u novoj, posleratnoj Jugoslaviji Džordžu Alenu bila je ponuđena rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici, koju je ovaj uljudno prihvatio. Posle nekog vremena, Alen je kao pravi diplomata i pristojan čovek video da u baštenskoj kućici u okviru placa u kojem se nalazi njegova rezidencija živi jedna porodica.

Prošlo je dosta od godina koje su pojeli skakavci, mada su ti skakavci i dalje gde su bili, ali smo bar mogli da čujemo priču Tanasija Uzunovića.

Prvom ambasadoru Sjedinjenih Američkih Država u novoj, posleratnoj Jugoslaviji Džordžu Alenu bila je ponuđena rezidencija na Dedinju, u Užičkoj ulici, koju je ovaj uljudno prihvatio. Posle nekog vremena, Alen je kao pravi diplomata i pristojan čovek video da u baštenskoj kućici u okviru placa u kojem se nalazi njegova rezidencija živi jedna porodica.

Radoznali diplomata otišao je i zakucao na vrata. Predstavio se, i kako to red nalaže pružio ruku čoveku, kojeg je, uzgred, upitao zašto živi tu.

Ovaj mu nije odgovorio na pruženu ruku srdačnim rukohvatom. Na zaprepašćeni pogled diplomate, mirno je odgovorio: "Živim ovde, zato što vi živite u mojoj kući".

Ispostavilo se da se Alen obratio Nikoli Uzunoviću, čoveku koji je u devet predratnih saziva Vlade Kraljevine Jugoslavije bio ministar, a u šest premijer.

...Tada je Broz, odustajući, rekao: „Dajte je Amerikancu.“ I tako je ostalo do dana današnjeg. Istina, ambasador SAD je oštro protestovao i pobunio se, kada je upoznao Nikolu Uzunovića, a komunističke vlasti su probale da naprave nadoknadu. Tako su nekadašnjem premijeru Kraljevine Jugoslavije ponudili jednu kuću u Ulici kralja Milana, ili finansijsku kompenzaciju, ali je on ostao diplomatski tvrdoglav. Rekao im je: „Ja imam svoju kuću, što da je prodajem, a i pare mi ne trebaju. Kuća nije na prodaju.“

Neminovno, usledila je eksproprijacija, a potom i nacionalizacija, i kuća je ostala u vlasništvu države, a ona je „legalno“ prepustila Vladi SAD, koja, istini za volju, ništa nema s tim.

Komunistički pobednici u Drugom svetskom ratu nisu imali razumevanja za herojstva Uzunovića, pa su Nikoli i njegovom bratu konfiskovali zemlju. Po zakonu je ipak trebalo da naslede 30 hektara, ali nisu hteli da im ostave ono što im je pripadalo, već im je ponuđena zemlja u Vojvodini. Na to su dostojanstvena braća rekla: „Ako nismo domaćini na svome, kako da budemo na tuđem?“ To je bio odgovor koji je komuniste naterao da im otmu sve i ostave ih bez ikakvog imanja.

Porodica Uzunović je pre Drugog svetskog rata imala devet kuća u Beogradu. Tanasije kaže da pamti samo one najveće, i to onu zgradu koja je sada rezidencija ambasadora SAD, „Devanku“ u Ulici kralja Milana 21 i veliku zgradu u Nušićevoj 20.

Majka mi je iz Belanovice. Moj pradeda Savko Gavrilović imao je četiri ćerke i dva sina – mog dedu Dragomira i Milovana Gavrilovića, strica moje majke. Kao izuzetan oficir Milovan 1903. odlazi u Pariz na akademiju, tamo upoznaje Polu, ženi se i rađa šestoro dece. Pred početak prvog balkanskog rata 1912. vraća se i stavlja se na raspolaganje vrhovnoj komandi. I kad su osvojili Jedrene, Šukri-paša, komandant Jedrena, hoće da se preda i pita ko u armiji Vojvode Stepe zna francuski. Bio je to Milovan, pred kim je paša po protokolu trebalo da klekne i preda mu sablju. Kad je hteo to da učini, Milovan ga zadržava i kaže: „Ja nisam došao da ponizim protivnika. Bog i ratna sreća su hteli da moja vojska pobedi.“ I ostavi mu oružje, što je bila velika čast, a u znak zahvalnosti za njegovo viteško ponašanje Šukri-paša mu poklanja sablju, dvogled i revolver koji je doskoro bio u Vojnom muzeju.

Rastao sam uz slike kralja Aleksandra i srpskih vojskovođa.

Kada sam 1949. krenuo u školu slavili smo Svetog Savu. Ali sledeće godine učiteljica je rekla: Deco, ove godine nećemo proslavljati Svetoga Savu jer on je imao brata Stefana Prvovenčanog. On i njegov Stefan Nemanja bili su vlastodršci i imali su robove, a mi se protiv takvih borimo. Sveti Sava jeste bio prosvetitelj, ali pošto je podržavao svoga brata, mi nećemo više da slavimo.

U kući smo slavili Svetog Nikolu i taj dan nisam išao u školu. I imao sam problema. Izvodili su me na tablu kao unuka zelenaša „protiv kojih smo se mi borili“. I ođednom celo me je odeljenje doživljavalo kao da sam neprijatelj. Kasnije nisam smeo da učestvujem na sletovima. Kada sam služio vojsku, u Lukavici kod Sarajeva, sticajem okolnosti pročitao sam svoju karakteristiku. To je sramotno šta je tamo pisalo. Osećao sam se kao poliven prljavom vodom. Bilo mi je jako žao mojih roditelja, koji su bili divni. Ali tek tada sam shvatio kakve su oni muke prošli.

Kao i svi zemljoposednici, moj deda Jovan i stric Blagoje posle rata je trebalo da budu streljani. Ali seljaci Draževca su rekli: Pobijte prvo nas, pa onda Uzunoviće. Kakvi zelenaši, o čemu vi govorite! Moj otac je skupljao te seljake i s njima se dogovarao šta će da se seje. I svaki centimetar je bio obrađen. I posle kad je video šta se desilo sa tom zemljom, otac je rekao: Ajde što su uzeli, al’ što su upropastili.

Mog oca su zatvarali i zato što je imao poljoprivrednu literaturu na nemačkom jeziku. Prilikom jedne premetačine pronađoše i knjige Mir Jam, između ostalog i „Ranjenog orla“. Pa čovek iz Udbe pita: Kakvo je ovo građansko đubre?

U Studentskom gradu mi nisu dali da stanujem, pa sam u Beogradu promenio 32 gazdarice. Otac mi je rekao: Čim prvu peticu dobiješ, vraćaj se nazad! Ali bio sam dobar student. Kod Mate Miloševića sam diplomirao sa desetkom.
Svi su se kleli da ne postoje "crne liste", ali su za Tanasija na filmu bile rezervisane samo uloge zločinaca "zato što je plav"...Ferster, Obergrupenfirer Rajnhard Hajdrih, Horst Vagner, Hans, Fuks, Nemac, Kapetan Hamer, pukovnik Resner, baron Bah... i slični.

...Mnogi su napravili karijere pljujući Slobu Miloševića. Ja nisam naseo i nisam otišao na Gazimestan. Znao sam da je to podmetačina. Miloš Žutić, moj venčani kum iz prvog braka, dođe kod mene i kaže: Zovu me ovi. A ja kažem, ako ide patrijarh, zašto ti ne bi išao? I Miša ode. I desi se to što se desi. Milošević sleće helikopterom i njegovom preosveštenstvu patrijarhu srpskom kaže: Zdravo! To mi je Miloš Žutić pričao. Kad se vratio bio je strašno ljut. A ja ga pitam: Mišo, ko je taj čovek? 

Ja mogu da dokažem odakle mi imanje, a kako će da dokažu oni koji su za pet-šest godina došli do ogromnih bogatstava. „Gorki plodovi“ zadiru u srž problema. Siniša Kovačević nije izmislio da je pronađena odsečena glava na Bulevaru kralja Aleksandra. Nije izmislio obračune bandi, predozirane narkomane. Zbog toga su „Gorki plodovi“ zaista gorki. I Gagula, lik na koji sam veoma ponosan, i te kako postoji. I sve je jači.
 

Zato se Tanasije Uzunović ne seća svoje imovine koju su njegovi sticali više od dva veka, a deca "crvene buržoazije" ne znaju šta imaju jer su suviše brzo stekli da bi uspeli da zapamte.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI