U Narodnom muzeju Srbije održava se promocija monografije "Svetlost Linija Todor"
Direktorka muzeja, gospođa Borić Brešković i akademik Todor Stevanović će pozdraviti prisutne, nakon čega će se obratiti govornici na dogaćaju: recenzent monografije Milica Vićić, Ljubica Miljković, Nikola Kusovac, prof.dr Jerko Denegri, akademik Svetislav Božić.
Idejno rešenje monografije i dizajn korice delo su Lazara Vićića, inženjera arhitekture.
Lazar Vićić
Todor Stevanović, multidisciplinarni umetnik, akademik i filozof predstavlja se širokoj publici svojim radovima koji su nastajali tokom višedecenijske karijere, a izlagani u eminentnim institucijama. Neka dela do sada nisu videla svetlo dana u javnim izlagačkim prostorima, već su kao tajnovito blago u riznici strpljivo čekale momenat kad će zadiviti posmatrača. Aktivni umetnik, nikada nije pratio aktuelne trendove već slikao po svom nahođenju. Ispoljava duh i lični odnos kako ka opipljivom, tako i ka čulima nedokučivom svetu, oblikujući se u svegda savremenog autora.
Prvi zametak Stevanovićeve inspiracije možda je potekao iz detinjstva provedenog u Zalužnju, okružen prirodom. Obuhvaćenost seoskom okolinom, insektima i svim božijim tvorevinama imala je uticaja na umetnikovu misao pa tako u njegovom opusu, kako likovnom tako i književnom, često srećemo osobito stilizovane motive iz životinjskog i biljnog sveta, poput ptice, često gavrana ili travke. U takvom okruženju čovekov duh se razvija u posebnom smeru; žubori poput studenog potoka, hita poput slobodne ptice, utemeljen je poput čvrstog kamena, blaženo lebdi i sjedinjava se sa tlom poput kapi kiše. Kako sam Todor kaže, „Priroda je umetnost, život je umetnost.“
Lazar Vićić
Predeli svesti iz dubina, samo umetniku potpuno poznati, izranjaju kroz ovo umeće. Angažuju nas, posmatrače, podstiču da budemo promućurni i uvidimo filozofiju ovih naizgled nenametljivih dela koji kriju obdarenu misao. Spoznajemo sveukupnost života, a možda i njegovu dualnost, heraklitovsku neuhvatljivost u kojoj „Niko nikada ne zagazi u istu reku dva puta“. Kao što su svi životni momenti jedinstveni, tako je i Todorov rad unikatan poput zrna peska i kapi okeana, nijedan nije identičan i svaki je svet za sebe. Lazar Vićić
Koegzistencija mikro i makrouniverzuma nas uvlači u promišljanje o našem mestu u svemu prikazanom. Upijajući umetnikova dela otvorenog uma oštrimo duhovni i praktički vid naše duše i tela. Mi smo taj mikro i makrouniverzum, svako od nas, a umetnikova inspiracija je srž univerzuma, to jest univerzum sam.
Obelodanio je suštinu poput anđeoskih gardi na njegovim delima. Čujemo anđeoske trube i objavu vesti o lepoti i jednostavnosti života. Po umetnikovim mudrim rečima „Život, ništa lepše“, još jasnije razaznajemo da je poruka njegovog celokupnog opusa upravo ta.
Suočeni smo sa linijom života; ljubavlju, pravdom, prirodom, svetlošću i tamom. Poziva nas da se povežemo sa životom ove vaseljene. Žila kucavica izranja iz dubine zemlje kroz umetnikovu ideju, integriše sve elemente, a mi uviđamo Todora kao pomiritelja sunca i meseca, mirotvorca peska i mora, obalu koja spaja okean i tlo. Zbog prisutnosti svih ovih komponenata Stevanovićev umetnički genij je misteriozan, donekle nedokučiv. Bez granica, strogih normi i opštih mesta umetnik oduvek prati samo jedan kompas, onaj njegov- unutrašnji i jedini ispravni. Todor oblikuje svoj identitet u skladu sa svetom i svemirom gradeći svoj prostor, razvijajući sebe, umetnost i posebnu dimenziju.
Lazar Vićić
Svesni smo da je onaj identitet koji nije prepoznat samo od strane pojedinca, već celokupnog društva, taj koji ima definisanu istinsku vrednost osiguranu za sadašnja i buduća pokolenja. Pravedno je reći da je ovako prepoznat rad i ličnost Todora Stevanovića, koliko od strane stručne javnosti, a tako i od uobičajenih ljubitelja umetnosti.
Samodovoljnost Todorove umetnosti, prirodna neusiljenost i inovativnost ukazuju na proširenje umetničkog područja. Njegovu razigranost i životnost vidimo kako u temi tako i u egzekuciji. Neko bi na prvi pogled rekao da je čovek kontrasta crne i bele, ali uvodi okrepljujuće, do tad neviđene nijanse nalik živosti neopisive crvene, svežinu poteza poput snažnih proreza na platnu ili samouverenih masivnih zahvata. Skoro pa performativno poigravanje poetičnošću likovnih formi kroz crtačke sposobnosti pokazuje diskurs namenjen ponekad hibridnim formama, ali i onim očitim, ljudskim, životinjskim, kosmičkim. Todor je rekao, „Oslobodio sam platno tako što ga nisam opteretio“ i rasvetlio nam put poimanja njegove umetnosti, mnogosložne čak i za najstručnije oči i najvispreniji um.
Uz likovne elemente kruga i tačke, koja se sama sastoji od kruga i koja u biti čini krug, pokazuje nam složenu vezu i delikatno je produbljuje. Okreće nas istinskom, onom suštinskom kojem ne treba boja, mnoštvo motiva i subjekata da upotpuni sliku već je umetnik pravi sveobuhvatnom sa vanvremenskom idejom, korespondira sa raznim nivoima percepcije. Otkriva nam svoju duhovnost i uvodi znamen totema kao insignije vertikale, uzvišenja, dosega sfera nama nepoznatog. Vraća nas na početak i ponovnu spoznaju čoveka. Pokreće ideje o iskonskom i sirovom, pećini i životu u zajednici koji nije puko preživljavanje već želja za nečim uzvišenim i obogaćenim, oboženim i oslobađajućim.
Taj Todorov kosmički poredak svuda je oko nas, činimo ga i mi, kao jedinke i kao skupina, jer kako je umetnik-filozof iskazao JA sam TI- nedosežna dubina vaseljene. Isčitavamo atlas univerzuma Todorovog sazdan i oslikan ljubavlju, životom, metežom, strahotom, radošću, igrom, vodom, biljkom, životinjom, čovekom…
Svoj opus ovenčao je prethodno izraženom filozofskom misli, JA sam TI. Ja sam ti; ja bez ti i ti bez ja ne postoje. Ja sam ti je interferencija talasa, ali i životnih čestica koje putuju i sudaraju se, spajaju, reflektuju i koegzistiraju.
On rasplamsava buktinju na koju umetnost ukazuje. Razbija sve zidove, razvaljuje sva vrata i pokazuje da je svet jedno, univerzum svuda, oko, i u nama. Jer jednostavnost Todora Stevanovića je kompleksna i suština je u njoj.
Autor: Milica Vićić
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
Komentari (0)