NEKADA JE SVE TO BILO DRUGAČIJE Seoske slave koje su vekovima u našem narodu imaju vrlo značajnu ulogu!

Foto: Wikipedia

Još iz vremena kada su Srbi imali svoja božanstva slavila se zavetina – kolektivna slava koja se još naziva i litija ili jednostavno seoska slava. Poreklo imena vodi od reči zavet što implicira na sam nastanak ove svetkovine.

Zavetinu ili seosku slavu praznuje čitavo selo. Danas se obeležava tako što svaka kuća za seosku zavetinu prima goste iz drugih sela i gradova, kao za krsnu slavu. Za razliku od krsnih slava, koje su raspoređene najviše u zimsko doba godine, zavetine se uvek obeležavaju u toplo vreme, od kasnog proleća do rane jeseni. Razlika je i u tome što se o zavetini ne nose slavski kolač i žito u crkvu, u kući se ne pali slavska sveća, ali su prisutne druge radnje karakteristične samo za ovu vrstu svetkovine. Današnji oblik praznovanja zavetine razvio se na osnovana raznih verovanja iz paganske epohe. Umesto licidera, ringišpila i seoskih vašara koji su glavna atrakcija svake zavetine, nekada se zavetina obeležavala na sasvim drugačiji način.

Evo i kako.

Zavetina ili zavetni dan nekog sela, grada, varošice… bira se tako što se selo se zavetuje, svečano obeća da će slaviti neki praznik u godini i tog dana važi apsolutna zabrana rada za sve članove. Meštani se zavetuju određenom svetitelju i od njega očekuju zaštitu.

Veliku ulogu u ovom obredu imalo je nekada sveto drvo ili zapis koje se nalazi obično u ataru sela, a uz njega se i veći kameni krst. Zapis je tabuisano, sveto drvo, uglavnom hrast star više stotina godina. Ne sme da se seče ili skrnavi na bilo koji način, pa čak ni da se spava pod njim. U selima u kojima nije bilo crkve, zapis je zamenjivao bogomolju. Čak i kada bi zapis uništila kakva nepogoda, ili bi istrulio, mesto kad kom se on nalazio smatralo bi se “zapisanim”, svetim. Smatra se velikim grehom ako se na bilo koji način ošteti, kidaju grane ili poseče. Onaj koji to uradi plaćaće prokletstvo za sebe i celu svoju porodicu.

Neizostavni deo proslave zavetine su i seoske litije koje čine meštani koji sa sveštenikom u povorci nose crkvene krstove u polje, pa se stoga zavetina u nekim krajevima zove i krstonoše. Na dan zavetine obredna povorka sačinjena od muških članova seoskog domaćinstva polazila je od crkve ili glavnog zapisa, noseći ikone, krstove i barjake. To je litija koja je obilazila kružno oko sela i obnavljala ranije urezane krstove na zapisima i tako stvarala magijski krug koji treba da štiti njegova polja i stanovnike.

Učesnike litije usput bi žene ritualno polivale žitom i vodom. Pred krstonoše su se izvodili i bolesnici sa ciljem da se iscele. U povorci pevale su se i obredne pesme sa karakterističnim refrenom “Gospode, pomiluj”. Na svom putu, povorka nastoji da pređe preko neke vode, gde kvase krstove i barjake, a u nekim mestima čak nastoje da “žrtvuju” i samog sveštenika tako što će da ga obore i okupaju u vodi. Nesumnjivo je da se ovde radi o obredu sa izrazito paganskim i hrišćanskim elementima.

Učesnici litije sve vreme u povorci mole boga za kišu. U pitanju je agrarni ritual u kom usevima treba obezbediti dovoljno kiše ali ih i zaštititi od drugih nepogoda, štetočina i bolesti. Takođe, obezbediti dobro zdravlje i plodnost stoke, ali i zdravlje i slogu svim meštanima. Nastavak rituala sastojao se od toga što ženski učesnici obreda kite zapis cvećem i obraćaju mu se kao živom božanstvu. Zapis se osveštava tamjanom i uljem. Zatim se pristupa obrednom klanju žrtve (ovce ili brava) koju kolje domaćin slave, seče se kolač, a potom sledi kolektivna sakralna gozba.

Foto: Wikipedia

U kolektivnim obredima, pored živih, simbolički učestvuju i mrtvi. Živi od njih očekuju naklonost i pomoć, pa im po živim članovima šalju muziku, igru i hranu. U severoistočnoj Srbiji zavetina je imala i karakter zadušnica. Popodne su žene odlazile na groblja i delile hranu za duše pokojnika. U zavetno popodne igralo se i kolo za dušu onog pokojnika koji je skoro umro, a od rekvizita u kolo su donošene i sveće, cveće, ogledalo i slika pokojnika.

Iako se goreopisani rituali tokom proslave zavetine danas malo u kom selu primeljuju, institucija zavetine vrlo je važna i prisutna u svakom srpskom selu. Paganske kultove i rituale kraj zapisa zamenio je zajednički odlazak svih meštana u crkvu, na dan kada selo zahvaljuje svetitelju kom se zavetovalo. Drugi deo dana ima društveni karakter – odlazak na vašar, druženje sa prijateljima i uživanje u hrani koja je pripremljena za taj dan. A u ponekim mestima, i pored postojanja crkve, sveštenici sa litijom odlaze do svetog drveta i obavljaju liturgiju.

Još zanimljivosti možete pročitati OVDE!

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI