MNOGI SU IZGUBILI ŽIVOTE ZBOG NJIH Legenda o kristalnim lobanjama nastaje iz džungle Maja

Foto: Shutterstock

Borbeći se protiv vrućine u džungli, insekata, tlačenja vlage i uvrnutih loza, britanski avanturista Frederick Mitšell-Hedges zavio se kroz Jukatan 1924. godine, dok je ostatak njegove ekspedicije zaostajao, krenuo prema drevnom gradu Maja u današnjem Belizeu .

Iznenada, tim se zaustavio i ugledao drevnu piramidu Maja. Avanturisti su se polako probijali unutra. Sledeće podseća na scenu iz filma o Indiani Jones-u: ćerka Mitšell-Hedges-a, Anna, naišla je na blistavu kristalnu lobanju koja odražava oskudnost svetlosti.

Činilo se da lobanja nije na mestu, toliko je napredna u svom dizajnu i izradi, suprotstavljena majanskim ruševinama drevnog kamena i zemlje. Izrađena iz jednog čvrstog komada bistrog kvarca, avanturista i njegova ćerka su odmah shvatili da su naleteli na jedan od najmisterioznijih predmeta u istoriji arheologije.

Tako je započela legenda o kristalnoj lobanji. 

Hvatanje umova spekulanata

Otkriće Mitšell-Hedges-a deluje kao najvažniji nalaz u životu, a ipak je to bila samo jedna od mnogih kristalnih lobanja koje su danas izložene u privatnim i javnim kolekcijama širom sveta. Iako se sve razlikuju u veličini i isklesane su od prozirnog, oblačnog ili obojenog kvarca, nekako kristalna lobanja Mitšell-Hedges ostaje najromantičnija u umu onih koji prvi čuju za nju. 

Izveštavajući o ovoj priči, Daniel Rennie primetio je da je Mitšell-Hedges pisao o kristalnoj lobanji u svojim memoarima Danger Mi Alli iz 1954. godine , u kojima je tvrdio da je to relikt ruševina Maja. Nazvao ju je „lobanjom propasti“ i izneo nečuvene, a nedokazive tvrdnje da je „nekoliko ljudi koji su joj se cinično nasmejali umrlo, drugi su pogođeni i ozbiljno bolesni“. Tada je Mitšell-Hedges napisao da nije imao razloga da otkrije kako je to došlo u njegovo vlasništvo (iako je to učinio u privatnom pismu svom bratu).

Veliki britanski avanturista

Na nesreću, Frederick Mitšell-Hedges je izgubio izvesnu verodostojnost kada je bacio sumnju na sopstvene tvrdnje. Iako je odgovarao imidžu herojskog lika koji se može videti u nijemom filmu iz 1920-ih, njegove priče bile su kombinacija istina, delimičnih istina i neproverenih podviga. 

U jednoj od svojih stvarnih avantura u Centralnoj Americi, Mitšell-Hedges je izvestio da ga je zarobio čuveni meksički revolucionarni general Pančo Villa i da je neko vreme proveo kao špijun. Bilo istinito ili ne, ovakve vrste tvrdnji dodale su još misterioznosti i poteškoća njegovoj samopromoviranoj osobi. A kad je prepričavao svoje avanture u svojoj nedeljnoj radio emisiji, uz zvuke ritmičnih bubnjeva džungle, pričao je o uskim bekstvima od smrti od takozvanih divljaka ili od egzotičnih životinja koje jedu čoveka.

Istraživač se pohvalio otkrivanjem indijanskih plemena i izgubljenih gradova, uprkos činjenici da su bili dokumentovani godinama ili vekovima ranije. 1925. godine, godinu dana nakon što su on i njegova ćerka navodno predstavili svoj nalaz kristalne lobanje, Daili Mail je sponzorisao ekspediciju Mitšell-Hedges-a u grad Maja Lubaantun. Tamo je otkrio kameni amfiteatar - prvi ikad pronađen na američkom kontinentu - kao i staru kamenu zgradu koja pokriva skoro osam hektara.

Bilo je toliko priča o njegovim podvizima da je njegov integritet doveden u pitanje - i to sa dobrim razlogom, jer su istraživački računi često bili preterano preuveličani ili je bilo potpuno izmišljeno. I ovo dovodi u pitanje istinitost njegovih tvrdnji o kristalnoj lobanji.

Da li je čuveni istraživač bio autentičan?

Zanimljivo je da je Mitšell-Hedges rekao da je naleteo na svoj kristalni artefakt 1924. godine, a tek 1936. godine lobanja je objavljena u javnosti. Ovaj nesklad je objašnjeno od strane istraživača sasvim jasno. 

Pretražite na Guglu londonskog trgovca umetninama po imenu Sidnei Burnei, koji je lobanju nabavio početkom 1933. Nema detalja o tome kako je do toga došlo, ali Burnei se pojavio kao predmet od interesa, zajedno sa fotografijom svog artefakta u časopisu „Man“. To je bilo neposredno nakon što je doneo kristalnu lobanju u Britanski muzej na proučavanje. 

Američki arheološki institut izvestio je da su stručnjaci u muzeju slikali, merili i upoređivali taj artefakt sa sličnom, astečkom kristalnom lobanjom koju su imali u svom posedu. Deset godina Burnei se mučio da pronađe kupca, a 1943. godine lobanja je konačno prodata u Sothebi's-u u Londonu 15. oktobra - Fredericku A. Mitšell-Hedges-u, koji ju je posedovao do 1959. Nakon što je umro, njegova ćerka Anna je držala to do njene smrti 2007. godine.

I ovo dovodi do sledećeg pitanja: pošto se čini da je Mitšell-Hedges izmislio priču o pronalaženju drevne kristalne lobanje, da li to znači da je to bila lažna?

Autentičnost artefakta

U decembru 1943. Frederick Mitšell-Hedges napisao je pismo svom bratu, pominjući datum proizvodnje lobanje. A onda je protivrečio sopstvenom izveštaju o tome kako ga je našao.

U njegovom pismu je najavljeno: „U novinama ste verovatno videli da sam nabavio onu neverovatnu Kristalnu lobanju koja je ranije bila u „ Sidnei Burnei Collection “. Izrađen je od jednog bloka prozirnog kamenog kristala, tačno u prirodnoj veličini; naučnici su datum postavili pre 1800. godine pre nove ere i procenjuju da je trebalo pet generacija da bi prešlo od oca do sina. Antropološki je savršen u svakom detalju, vrhunska izrada. Postoji samo još jedan na svetu poznata poput njega, koji se nalazi u Britanskom muzeju i za koji se priznaje da nije tako fin kao ovaj. “ 

Pismo istraživača pokazuje da, iako nije otkrio kristalnu lubanju Maja na način na koji je tvrdio, naučnici su potvrdili da je prilično drevna. 

Nekoliko konačnih zaključaka o kristalnim lubanjama

Legende o kristalnim lobanjama traju skoro čitav vek. A pojavila se i niz znatiželjnih tvrdnji kako su neki od njih završili u rukama avanturista poznatih po tome što su dominirali naslovima.

Nacionalna  Geografija izveštava,  „mnogi veruju da je ove lobanje napravila drevna mezoamerička civilizacija pre hiljade ili čak desetine hiljada godina. Drugi misle da su to možda relikvije sa legendarnog ostrva Atlantide ili dokaz da su vanzemaljci posetili Azteke nešto pre španskog osvajanja. “

Ali u oštroj suprotnosti sa tvrdnjama Fredericka Mitšell-Hedgesa, Britanski muzej i Smithsonian Institution navode da su analize elektronskim mikroskopom otkrile oznake koje su mogle biti napravljene samo visokotehnološkim modernim urezima za rezbarenje. I oba muzeja procenjuju da su lobanje koje su posedovale stvorene negde između sredine i kasnih 1800-ih kada je bio vrhunac javnog interesa za spiritizam, drevne kulture i svetska putovanja. Bilo je to vreme kada su muzeji bili željni da ih izlože onima koji su želeli da nahrane svoj natprirodni i avanturistički duh.

Ipak, misterija ne postoji rešenje. Čak i Nacionalna Geografija priznaje da još uvek niko sa sigurnošću ne zna ko je i kada izrezbarao ove lobanje. „A pošto trenutno ne postoji način da se tačno odredi starost takvih neorganskih predmeta, misterija će se verovatno nastaviti.“

Još zanimljivosti možete pročitati OVDE!

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI