PRAUNUK KONAČNO OTKRIO ISTINU: Evo šta je bilo sa dečakom ratnikom sa slavne fotografije! (FOTO)

Wikimedia

Dragoljub Jeličić rođen je 12. juna 1901. godine u Šapcu, od oca Nikole i majke Cvijete. Otac Nikola poginuo je u prvim borbama tokom Balkanskih ratova, što je u Dragoljubu probudilo prkos i želju za osvetom. Za učestvovanje u Balkanskim ratovima bio je isuviše mlad, tako da je taj period proveo u Beogradu, preživljavajući kao čistač cipela i radnik na ringišpilu, sa samo 12 godina, piše Matija Vujović, praunuk Dragoljuba Jeličića, za Istorijski Zabavnik.

Sa majkom Cvijetom, koja se udavala tri puta, Dragoljub je jedno vreme živeo u Šapcu, Masarikovoj ulici broj 45, u pasažu gde je kuću i pekaru imao njegov ujak. Anegdota o Dragoljubovom prvom pijanstvu, od ukupno tri u celom životu, odvila se baš u tom pasažu.

Naime, običaji tog kraja su nalagali da se kod imućnijih porodica tokom Badnje veče pije kuvana rakija iz čašica na čijem su dnu, domaćini, stavljali zlatne dukate.

Dragoljub, koji je tada imao svega šest godina, imajući u vidu teško stanje u kome su živeli on i majka, odlučio je da kod svog ujaka popije što više rakija, kako bi kući poneo što više dukata. Kada je pripit krenuo kući, koja je bila preko puta na svega nekoliko metara, hladan vazduh ga je ošamutio i on je pao u prtinu posle svega par koraka i zaspao. Gosti koji su posle njega kretali, našli su ga i poneli kući.

Mali ratnik u Velikom ratu

Mladi Dragoljub nije želio da ide kao i većina ondašnje “nejači” – starih ljudi i dece, u pozadini iza vojske, već je po svojoj prirodi bio takav da se uvek nalazio u prvim redovima i tokom marševa i tokom bitki. Za razliku od ostale dece koja nisu imala predstavu o životu, a kamoli o ratu, Dragoljub je tražio da mu se da PUŠKA, kako bi bio ravnopravan sa ostalim vojnicima.

Zato je, početkom Prvog svetskog rata, odlučio da želi da se bori i pođe sa vojskom Vojislava Tankosića, kojem je tokom mobilizacije rekao da je ratno siroče i da nema nikoga svog – ni oca ni majku, niti bilo koga od porodice (iako su mu i majka, polubrat i polusestra bili živi u Šapcu).

Mobilisan je 1914. godine, odmah po početku Velikog rata. Prvi put, od ukupno sedam, biva ranjen na Drini.

Tokom jedne operacije nakon što mu je metak pogodio predio lakta, sa unutrašnje strane, odbio je da bude uspavan, već je zašivanje kože “na živo” istrpeo, uz samo jednu psovku na račun Bugara, sa kojima je i vodio borbu.

U bici na Šušnjaru biva teško ranjen i tada je hitno prebačen u bolnicu, gde je tokom oporavka uspeo da otkrije austrijskog špijuna, koji je bio ubačen među zarobljenike. Za taj podvig biva unapređen u čin narednika.

Dragoljub je tri puta odlikovan Zlatnom medaljom za hrabrost! Prvu zlatnu medalju dobio je posle bitke kod Lazarevca. Odlikovao ga je major Ilić. Drugu je zaradio nakon što je uspeo da zarobi 47 neprijateljskih vojnika, a treću medalju za hrabrost na grubi mu je stavio lično kralj Petar I Karađorđević nakon što je učestvovao u oslobađanju put Medveđa-Lebane.

Sedmi put biva ozbiljno ranjen, što mu je onemogućilo da sa Srpskom vojskom pređe Albaniju i spasi se od Austrougara. Kralj Petar I je uz njega ostavio svog ađutanta koji je imao zadatak da vodi računa o Dragoljubu, dok se oni povlače uz ostupnicu Mojkovačke bitke.

Čim se malo oporavio, Dragoljub je bio odlučan da krene ka svojoj vojsci i u tome ga ađutant nije sprečavao. Pregazio je celu Srbiju i Makedoniju, kako bi došao do svoje vojske, ali je najteži deo bio sam kraj, kada je morao proći bojno polje.

On je dolazio sa neprijateljske strane i bio je pravi izazov proći kroz neprijateljski rov, preko bojnog polja, a ne biti ubijen od strane svoje vojske. Srbi su ga dočekali sa oduševljenjem, a zatim je ubrzo usledio i proboj fronta, a samim tim i kraj rata.

Ratnik – pacifista

Prve posleratne godine Dragoljub provodi u Beogradu kao vozač tramvaja kog su vukli konji. Međutim, njegova prava ljubav bila je gluma! U međuratnom periodu imao je putujuću trupu HUMO-KOMI sa kojom je obišao celu kraljevina.

A, onda se ponovo zaratilo… Dragoljub Jeličić učestvovao je i u Drugom svetskom ratu. Bio je na strani partizana, borac za slobodu svoje domovine.

Jedna anegdota nakon Drugog svetskog rata ipak, ponajbolje pokazuje koliko je Dragoljub bio poseban čovek i u svojoj suštini – ubeđeni pacifista. Jedno vreme proveo je bolestan u kući polusestre u Šapcu. Ležao je u krevetu iznad kog je bila okačena ikona.

Drugovi iz komiteta došli su da obiđu Dragoljuba i da ga istovremeno pozovu da pristupi Komunističkoj partiji Jugoslavije. Njihov “uslov” bio je da skine ikonu jer komunista ne može da ima tako nešto u kući. Dragoljub je na to odgovorio da on poštuje sveca svoje sestre i da, ako je to uslov za ulazak u KPJ, on nikada neće biti njen član! Tako je i bilo.

Naš čuveni glumac

Nakon rata Dragoljub biva pozvan kao glumac u Riječko Narodno kazalište. Dobio je stan preko puta pozorišta uz more.

Svoju suprugu Vilmu upoznao je 1948. godine. Ona je radila u Opatiji u radnji jednog vlasuljara koji je sarađivao sa Riječkim pozorištem. Dragoljub je došao da isproba perike za predstavu i tako su se upoznali.

Par je imao tri ćerke. Godine 1950. rodila se Spomenka-Cica, 1951. Biserka i 1954. Nadežda-Nada.

Nikšićko pozorište je 1955. objavilo oglas da traži glumca kojem će dodeliti stan. Tako je Dragoljub sa porodicom odlučio da pređe u ovaj grad i u njemu je ostao do kraja života.

U Nikšiću je u to vreme postojalo čak pet pozorišta uključujući i dečije i lutkarsko, pa je Dragoljub uživao u svom poslu. Sarađivao je sa dosta poznatih glumaca – Veljkom Mancićem, Dragom Malovićem, a Slavku Simiću, rođem bratu glumca Nikole Simića, po Slavkovom svjedočenju, bio je glavni uzor da krene da se bavi glumom.

Povodom 40 godina rada, odlikovan je od strane predsednika SFRJ Josipa Broza Tita Ordenom rada sa srebrnim vencem.

Tokom poslednih godina života, sa svojim matičnim pozorištem, Dragoljub je imao turneje po severu Crne Gore gde je izvodio predstave po domovima kulture, kako bi se ondašnje stanovništvo kulturno uzdizalo.

Tokom jednog puta mu je pozlilo, pa je odmah vraćen za Nikšić gde je u bolnici proveo pet nedelja.

Preminuo je 29. novembra 1963. u Nikšiću gde je, po sopstvenoj želji, i sahranjen. Sugrađani su mu priredili dostojanstven odlazak. Na njegovoj sahrani bio je skoro celi grad.

Danas počiva u grobnici pored voljene supruge.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI