Nakon avionske nesreće, grupa muškaraca koja je obećala pomoć ostavila je nju i njeno dvoje dece same, bez hrane i nade, na ledenim obroncima Pamira.

U februaru 1942. godine mali putnički avion PR-5 poleteo je iz tadašnjeg Staljinabada ka planinskom gradu Horogu. Među putnicima bila je i Ana Gurejeva, mlada majka koja je putovala sa desetogodišnjim sinom Sašom i šestomesečnom bebom Valerom. Cilj puta bio je susret sa suprugom, upravnikom aerodroma u Horogu.

Let iznad Pamira važio je za jedan od najopasnijih čak i u idealnim vremenskim uslovima. Zbog guste oblačnosti i slabe vidljivosti, avion je udario krilom u planinu na visini od oko 4.400 metara. Motor je otkazao, a letelica se obrušila na zaleđenu padinu.

Borba za život na minus 30 stepeni

Olupina aviona se prelomila, ali nije potpuno raspala, što je omogućilo da nekoliko putnika preživi. Preživeli su se sklonili u ostatke trupa kako bi se zaštitili od ekstremne hladnoće, gde su temperature padale i do minus 30 stepeni.

Zalihe hrane bile su minimalne – malo putera, sira, kobasice, jedna konzerva i nekoliko flaša alkohola. Jeli su jednom dnevno, a vodu dobijali topljenjem snega. Na toj nadmorskoj visini, nedostatak kiseonika dodatno je otežavao borbu za opstanak.

Bez nade u spas

Dvojica muškaraca pokušala su da se spuste niz planinu u potrazi za pomoći, ali su se vratili zbog dubokog snega i nemogućih uslova. Jednom prilikom avion je preleteo područje, ali olupina nije primećena.

Kako su dani prolazili, zalihe su se potpuno iscrpele. Sredinom februara, beba Valera je preminula od hladnoće i iscrpljenosti. Ana je telo svoje ćerke umotala i položila u zadnji deo aviona.

Izdaja koja je odlučila sudbinu

Do 24. februara hrane više nije bilo. Preostali muškarci doneli su odluku da još jednom krenu po pomoć, ostavljajući Anu i njenog sina Sašu u olupini. Obećali su da će se vratiti. Nikada nisu.

Ana i Saša ostali su sami, zatrpani snegom, bez hrane i nade. Majka je nastavila da vodi dnevnik, dok su zajedno pisali oproštajna pisma porodici. Dečak je slabio iz dana u dan.

U jednom od poslednjih trenutaka, Saša je prišao majci, zahvalio joj se i zamolio je da mu, kada izađu iz ove „jazbine“, ispeče pite. Nedugo zatim, dečak je preminuo.

Strašna istina koja je godinama ćutana

Muškarci koji su napustili Anu i dete zapravo su spaseni nakon nekoliko dana. Po dolasku u Horog, nisu rekli da su u planinama ostavili ženu i dete. Pilot je samo zaključio da su „sigurno mrtvi“. Potraga nije organizovana.

Tek u maju pokrenuta je ekspedicija za pronalazak olupina aviona. Među članovima bio je i Anin suprug, koji se u međuvremenu ponovo oženio.

Dvanaestog maja 1942. godine, ekspedicija je pronašla olupinu. Na jednom delu trupa sedela je žena – Ana Gurejeva je bila živa. Od pada aviona prošlo je neverovatnih 85 dana.

Život posle pakla

Anini dnevnici kasnije su korišćeni kao ključni dokaz u sudskom postupku. Nakon spasavanja, dugo je boravila na psihijatrijskom lečenju. Vremenom se ponovo udala, dobila decu i unuke, promenila ime i prezime i pokušala da zauvek izbriše sećanje na tri meseca provedena na ledenim padinama Pamira.

BONUS VIDEO