Sa 100 godina, Ana Posi se smatra baristom sa najdužim stažom u Italiji.

Ona radi u  baru „Čentrale“ u Nebiunu, malom italijanskm gradu sa pogledom na jezero Mađore.Svaki dan pravi espreso u baru „Čentrale“, i to još od 1958. godine i uslužuje goste.

Nedavno je napunila 101 godinu

Uprkos tome što je nedavno proslavila svoj 101. rođendan, barista sa najdužim stažom u Italiji ne pokazuje znake usporavanja. Iza pulta kafića koji je otvorila sa suprugom pre više od šest decenija, ona još uvek pozdravlja meštane i turiste.

 - Moji roditelji su imali restoran, bar i prodavnicu duvana, i prodavali su novine. Počela sam da radim sa 18 godina, odmah posle škole. Pošto su moji ujaci imali restorane u Đenovi, preselila sam se tamo 1946. godine, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata. Sve sam naučila od temelja - posluživanje, čišćenje, upravljanje - ispričala je.

 - Kasnije sam se udala za svog muža. Vratili smo se u naš rodni kraj i otvorili ovaj mali bar u Nebiunu, samo nas dvoje. Bez osoblja, bez ukrasa - dodala je.

Volim da budem okružena ljudima

 - U početku je to bio samo kafić jer nismo imali dozvolu za prodaju alkohola. Kada je moj muž preminuo 1974. godine, nastavila sam sama. Prošlo je 51 godina rada sama, kao udovica, u ovom baru. Ali sviđa mi se jer volim da budem okružena ljudima. 

U ranim danima, bar je brujao. Imali smo pet fabrika papira u blizini: Mušterije su dolazile ujutru, pile kafu, a radnici bi pili malo grape (italijanskog žestokog pića). Mnogo smo radili kada su fabrike papira radile. Postojao je ritam; to je bio drugačiji posao. 

 - Šezdesetih godina smo dodali plesni podijum. I ljudi su počeli da dolaze izdaleka, iz gradova Arona i Omenja. Dolazili su odasvud jer je moj bar bio drugačiji, bio je nov. Selo je takođe imalo restoran i tratoriju, ali smo bili jedino mesto sa pogledom na jezero i plesnim podijumom na otvorenom.

Kafić kao druga kuća

 - Ovaj mesto je moja druga kuća. Ne deluje kao bar - to je mesto sastanka. Ljudi dolaze ne samo da konzumiraju, već i da se povežu. Traže od mene da prenesem poruke gradskoj kući, lekaru. Pomažem sa papirologijom, obavljanjem poslova.

 - Uvek sam dostupna svima. Ako neko želi da koristi bar da izloži svoja umetnička dela, na primer, kažem da. Ako mušterije nešto ostave, lepo je, jer šta god da mi ostave uvek ide u dobrotvorne svrhe - kaže vitalna stogodišnjakinja 

- Posao je ono što vas odvlači pažnju, a istovremeno vam nešto daje -  čini da se osećate nezavisno. Ne morate da zavisite od drugih. Govorim svojim unukama: radite, štedite, nemojte zavisiti ni od koga. Svet postaje sve teži - rekla je još baka Ana, prenosi Rojters