KREMANSKO PROROČANSTVO JOŠ ODNOSI ŽRTVE Ko je sve koristio Tarabiće, a ko je išao kod Sai Babe da vidi budućnost

Doktor pravnih i političkih nauka Aleksandarom Gajićem koji je nedavno objavio prvi roman „Kremanska straža“, objasnio je misteriju  proročanstva Tarabića i njegovim zloupotrebama i „žrtvama“ od kralja Aleksandra Obrenovića do Slobodana Miloševića, kao i ulozi „onostranog“ u politici.

Radnja je smeštena u kasarnu u Kremnima u julu 2000. godine, nekoliko meseci pre pada Slobodana Miloševića u kojoj je Gajić odslužio deo vojnog roka posle petooktobarskih promena. Ideja za roman došla je jedne noći dok je bio na straži u Kremnima.

„Proročanstvo još odnosi žrtve“

U romanu koji se reklamira sloganom „proročanstvo još uvek odnosi žrtve“ traje potraga za originalnim spisima kremanskog proročanstva, oko kojih, prema Gajićevim rečima, postoje razne teorije i prateće mistifikacije.
„Originalni zapisi kremanskog proročanstva postoje samo u priči, a sve što imamo u izdanjima knjiga o proročanstvu objavljenim tokom 20. veka je ono što je dr Radovan Kazimirović, naš poznati etnolog i teolog zapisao 1915. u razgovorima sa ostarelim protom Zaharijem Zaharićem“, naglašava Gajić za Sputnjik.

Tumačenje „oca žute štampe“

Pre toga, o kremanskom proročanstvu imali smo napise u štampi krajem 19. i početkom 20. veka, mahom iz pera Pere Todorovića, poznatog režimskog publiciste i novinara, osnivača Radikalne stranke i „oca žute štampe“ u Kraljevini Srbiji.

„On je na prelazu iz 19. u 20. vek mistifikacije o kremanskom proročanstvu u svojim 'Malim novinama' koristio kao vid opravdavanja režimske politike, naročito nepopularnih poteza. A onda je dan nakon Majskog prevrata 1903. objavio da je kralju Aleksandru i Dragi Mašin rekao da proročanstvo govori da će dinastija Obrenovića stradati u prevratu, ali nemamo takva proročanstva pre nego što se prevrat desio“, kaže Gajić za „Orbitu kulture“.

U jesen 1915. Radovan Kazimirović objavio je u „Niškom glasniku“ seriju tekstova o proročanstvu, ali su oni izgoreli tokom bombardovanja Narodne biblioteke 6. aprila 1941. godine, tako da su danas sačuvani samo komentari i reakcije na te tekstove.

„Proračanstva“ vojne obaveštajne službe

Sledeći spisi vezani za proročanstvo pojavljuju se na Solunskom frontu u „Vojnim novinama“ koje je uređivala vojna obaveštajna služba i u njima se pominje da će srpska vojska posle tri godine ući u otadžbinu, što se i desilo.

Posle Drugog svetskog rata bilo je više izdanja Malenkovićeve i Golubovićeve knjige „Kremansko proročanstvo“ u kojoj ima više poglavlja koja nemaju nikakve veze s onim što je zapisao Radovan Kazimirović u knjizi „O neobičnim pojavama u srpskom narodu“, objavljenoj između dva rata u kojoj je poglavlje posvećeno proricanjima braće Tarabić. Reč je „vizijama“ koje su pravdale titoistički režim i ne mogu imati mnogo veze sa Tarabićima i pravoslavnim sveštenikom.

Politički spin već 150 godina

Zaharić je umro 1918. a u razgovorima sa Kazimirovićem manje-više je potvrdio sve ono što je kolalo u pričama o kremanskom proročanstvu. On je više puta ponovio da je po nagovoru tadašnjeg užičkog prote zapisao sve što je njegov kum Mitar Tarabić proricao, pergamente je nauljio, stavio u flašu i predao proti koji je tu flašu zazidao u neku kuću.

Postojalo je nekoliko teorija u koju kuću je flaša zazidana i uglavnom su srušeni svi objekti gde se pretpostavljalo da se nalazi, ali u temeljima tih kuća ništa nije pronađeno.

„Cela priča o kremasnkom proročanstvu je zapravo služila kao vrlo vešt spin u srpskoj politici tokom poslednjih 150 godina, a meni je poslužila kao interesantna potka za žanrovski roman, triler, jer se priča o flaši može postaviti iz pozicije šta ako je ona pronađena? Na mestu gde je srušena kuća prote Gavrila Popovića 1947. godine sazidan je Dom JNA tako da se može postaviti pitanje da li je vojska rušila tu kuću ne bi li u njenim temeljima našla zapise Zaharija Zaharića“, kaže Gajić.

Gebelsova zloupotreba Nostradamusa

U „Kremanskoj straži“ pojavljuju se i zainteresovane strane službe, a sa druge strane, dodaje Gajić, odnos i domaće i stranih vlasti prema proročanstvu je pogodno tle za razmišljanje o bitnim temama poput priča o sudbini, slobodi, ili zainteresovanosti vlasti za tajno i okultno, što manje-više „svi režimi iskazuju kroz istoriju“.

Primera radi, Treći Rajh je bio zainteresovan za Nostradamusovo proročanstvo, posebno od 1943. godine kad ga je Gebels koristio u propagandne svrhe ne bi li preokrenuo moral posrnuloj nemačkoj vojsci pričama o preokretu na frontu, do kog će kad se izumi tajno oružje, što je, navodno, prorekao Nostradamus.

Koštunica kod Trabića: Dobrodošli predsedniče!

Gajić je u Kremnima razgovarao s meštanima o Koštuničinoj poseti 12. septembra 2000. godine, a to je epizoda kojom se roman završava. Koštunica je posetio neposrednog potomka Mitra Tarabića, Jovu koji ga je dočekao rečima: „Dobrodošli predsedniče“.

Posle 5. oktobra kružila je priča kako su najavu Koštuničine pobede u kremanskom proročanstvu izmistifikovala propaganda DOS-a, odnosno Dušan Kovačević i Branislav Lečić koji su u jednoj predstavi dopisali deo proročanstva u kom se kaže kako će na vlast doći čovek čije će se prezime podudarati s mestom iz kog dolazi.
U Kremnima su ljudi govorili da su čuli za tu predstavu, ali se nisu obazirali na nju jer su oni znali da su Tarabići to prorekli i zato su i dočekali Koštunicu kao predsednika.

Pad Miloševića – uticaj Sai Babe

Epizoda u „Kremasnkoj straži“ o poseti Mire Marković i delegacije JUL-a Sai Babi u Indiji je nastala na osnovu podatka koji je provejavao u našoj štampi. Poznato je da je Markovićeva bila sklona ezoteriji i da je često odlazila u Indiju, a osim Sai Babe konsultovala je i astrologe i vračare. Slobodan Milošević tome nije bio sklon ali je bio pod snažnim uticajem supruge i postoji čitav niz svedočanstava da je preko noći menjao stav pod njenim uticajem.

„Neobično je da su izbori zakazani 24. septembra 2000. na 13. godišnjicu Osme sednice, što govori da su vodili računa o simbolizmu. Mira Marković i ljudi oko Miloševića su uticali da se na izbore izađe ranije, promenili su Ustav da bi on išao na neposredne izbore gotovo godinu dana ranije. Videlo se i po ponašanju Miloševića i cele vladajuće garniture da su bili ubeđeni da će ubedljivo pobediti i bili su iznenađeni kad su shvatili da gubi“, smatra Gajić.

Uloga bezbednjaka u promenama

Oficir KOS-a major Sokol Filipović glavni je junak zato što se u kasarni u Kremnima desilo ubistvo vojnika na straži, a služba je imala interes da kroz istragu spreči mistifikacije zločina, posebno zato što su vlastodršci poput Mire Marković bili skloni temama mistično-okultne prirode. Na osnovu svog iskustva, Gajić tvrdi da je među oficirima bilo i vrhunskih profesionalaca poput njegovog glavnog junaka, ali i sluga režima i kalkulanata koji su preko noći menjali mišljenje.

„Ako je neko bio manje ideologizovan u toj vojsci onda su to bili bezbednjaci koji su po prirodi posla dovoljno vešti da izađu iz ideoloških matrica i vrlo vispreno procenjuju situaciju. Ne zaboravimo da je 5. oktobra vojska sve vreme stajala mirno i simulirala da će nešto uraditi, a nije uradila ništa. Vrlo lukavo je ostala po strani, a imamo i svedočenja Tima Maršala da su se 4. oktobra vojni bezbednjaci sastali sa zapadnim obaveštajcima i dali usmenu garanciju da se neće mešati u obračun režima i opozicije“, ističe Gajić koji je počeo da piše nastavak „Kremanske straže“ u kom prati sudbinu nekih od junaka tokom petooktobarskih promena.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI