Ne znaju da pričaju, ali koriste druge načine komunikacije: Kako se životinje sporazumevaju?

Životinje imaju toliko načina za međusobno sporazumevanje (i sporazumevanje sa ljudima) da bi njihova lista ispunila čitavu knjigu

Međutim, čak i svega nekoliko primera pokazuje da su stilovi sporazumevanja kod životinja jednako iznenađujući i čudni kao i naše namigivanje, široki osmesi, grimase.

Čovek koji se osmehne i pruži ruku sporazumeva se bez reči. Isto važi i za pčelu koja se vrti u plesu kojim upućuje družbenice iz košnice na cveće koje je pronašla. Međutim, u ovom slučaju pčela je ta koja prenosi složeniju poruku.

Da bi jedne drugima poslale signale, mnoge životinje ne koriste pokrete već hemijske supstance koje luči njihovo telo. Mravi koje je uplašio neki uljez podižu hemijsku uzbunu koju ostali mravi namirišu.

Onda se svi posakrivaju ili se spreme za napad (ako neko nagazi gnezdo mrava ratnika, verovatno će osetiti miris limuna, koji rečito ispoljava paniku pola miliona mrava). Neke životinje, uključujući i petsto vrsta riba, za sporazumevanje koriste elektricitet.

Prugasta riba nož može da uplaši suparnike naizmeničnim uključivanjem i isključivanjem električnog signala, što odgovara ljutitom vikanju kod ljudi.

Životinje se, naravno, i oglašavaju. Psi laju i reže; mačke predu i mjauču. Guske gaču i krešte da bi održale jato na okupu. Kitovi cvrkuću i cokću i „pevaju” složene melodije koje mogu da traju i čitav sat.

Životinje koriste glasove i da bi oterale pripadnike drugih vrsta – pas razjareno laje kad dođe poštar; mačka frkće na psa. Životinje i ljudi koji žive zajedno razviju sopstveni sistem sporazumevanja: mačka mjauče na poseban način kad je gladna i hoće da joj čovek otvori konzervu hrane za mačke; pas na prepoznatljiv način uzdiše ili cvili kad mora da izađe napolje.

Neki istraživači su se u naučnim eksperimentima sporazumevali sa šimpanzama pomoću jezika za gluvoneme ili pomoću simbola na tastaturi računara.

Ali nauka je još na samom početku kad je u pitanju sporazumevanje životinja. Prvi zadatak je tumačenje onoga što životinje govore jedne drugima. Doskora se mislilo da se životinje ne sporazumevaju, već se prosto oglašavaju.

Naučnici su mislili da se zvuk koji životinje proizvode da upozore jedna drugu na približavanje opasnosti pre može smatrati krikom nego pravim sporazumevanjem.

Međutim, kad su naučnici na Državnom univerzitetu Arizone posvetili vreme slušanju prerijskog psa, otkrili su da možda propuštamo čitav jedan svet sporazumevanja među životinjama. Oni su snimili piskutavo lajanje prerijskih pasa kad su se približavali grabljivci kojih se oni boje.

Istraživači su otkrili da prerijski psi laju drugačije kada životinja od koje im preti opasnost dolazi iz vazduha nego kada se grabljivac prikrada po tlu.

Zatim su primetili da se lajanje naizgled razlikuje u zavisnosti od toga koja se vrsta životinje približava po tlu – na primer, velika mačka ili čovek. U početku su mislili da svaki prerijski pas na svoj način lavežom izražava ideju „životinje koja se približava po tlu”.

Zato su izveli eksperiment: jedan čovek je prošao kroz nekoliko naseobina prerijskih pasa. Zatim su poslali psa, kućnog ljubimca. Evo šta su otkrili: svi prerijski psi su koristili isti zvuk da upozore na opasnost od čoveka koji se približava, ali je zvuk kojim su svoje prijatelje uzbunjivali zbog približavanja psa bio sasvim drugačiji.

Drukčije rečeno, prerijski psi su slali poruku koja je otprilike glasila: „Pazi – čovek!”, ili „Pazi – pas!”. Ali istraživači su otkrili nešto što ih je još više iznenadilo. Jedan za drugim prošli su kroz naseobine prerijskih pasa snimajući pritom reakcije tih malih glodara.

Na svoje zaprepašćenje, otkrili su da je lavež upozorenja drugačiji za svakog čoveka. Izgleda da su umesto „Pazi – čovek!” u stvari govorili (objašnjavali) kakav čovek nailazi.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI