STIGLA IH JEZIVA SUDBINA U ovom srpskom selu žive samo muškarci

Muškarci u staroplaninskom selu Pokrevenik kod Pirota, ostali su sami. Uz podizanje dece, supruge su obavljale i poljske poslove. Zvanična statistika koja kaže da je prosečan život žena za nekih pet godina duži od života muškaraca, u staroplaninskom selu Pokrevenik, na nekih 14 kilometara od Pirota ne važi.

U selu nekadašnjih stočara i pečalbara, mnogi sadašnji penzioneri su, neko pre neko kasnije, ostali bez životnih saputnica, što je, kako kažu, za njih najgora kazna.

Svaki dinar koji su doneli u selo ili grad gde su uglavnom podigli nove kuće, zaradili su krvavo i posle svega, prinuđeni su da se i dalje muče.

– Nema gore kazne nego da muškarac nadživi ženu. U svakoj kući se oseti kad manjka ženska ruka. Moraš sam da misliš kako da spremiš hranu, da počistiš, da opereš, da namiriš ono malo stoke. Dugo smo bivali odvojeni od njih, viđali se po nekoliko puta godišnje i kad je, pod stare dane trebalo da budemo zajedno, mnoge su poumirale – pričaju meštani svoju nadasve jezivu sudbinu jer je prilično strašno da gotovo sve žene poumiru, a da muškarci ostanu živi…

– Naročito poslednjih nekoliko zima. Baš onako kako smo se mi mučili na terenima od Subotice do Preševa, tako su i one ovde vukle i radile teške poslove. Dan za danom, godina za godinom, organizam popusti. Osim svakodnevnih seljačkih poslova decu su podizale same – pričaju Dragan, Jelenko, Bogdan, Jovan, Ljubomir, dok pred prodavnicom čekaju da stigne hleb iz Pirota.

Uz to što su podizale decu, žene su radile i najteže poljske poslove. Kad dođeš u neke godine i osvrneš se, vidiš da je život prošao, da si ostao sam i, što je najgore, bez životnog saputnika, koji se pekao na istoj vatri.

Čamotinja se najteže podnosi, priznaju ovi ljudi, dok se iza krivine pomalja beli “jugo” sa nekoliko ružičastih gajbi, u kojima im jedan pirotski pekar dvaput nedeljno dovozi hleb, koji su prethodno upisali.

Svako iz ove grupe premašio je sedamdesetu. Imaju potomke u gradu. Sa penzijama i ono malo što zarade od stoke prihoduju sasvim dovoljno za skroman život, ali najteže podnose čamotinju, na koju su, izgleda, osuđeni još od kad su se rodili.

– U najboljim godinama života sa 18 ili 20 se odlazilo se u pečalbu. Mnogi stariji pečalbari koji su radili po putevima, ali i na stadionu Crvene zvezde, na Dunavskom keju, po Novom Beogradu, Zemunu, Rakovici, Obrenovcu, Zrenjaninu, nisu više među nama. Odeš sa 20, a vratiš se sa 60 godina.

– U međuvremenu kući dođeš u par navrata godišnje – rekli su u selu.

BONUS VIDEO

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI