KNJIŽEVNI KONKURS Nagrađena priča Leposave Marković (66) iz Šapca Crtica iz detinjstva

Drug direktor održao je govor. Po običaju govorio je o neustrašivim partizanima, o domovini, bratstvu i jedinstvu. Dok je sunce nemilosrdno pržilo, on je pričao o umiranju partizana od hladnoće i gladi. Mog mrtvog prijatelja i Boga nije spominjao. Žene u crnom krišom su se krstile. Moj prijatelj bio je mrtav. Partizani su bili mrtvi. Samo sam ja još bila živa. Znala sam to po bolu u grudima koja me neizdrživo žarila. Onda su živi partizani oko mene zapucali iz pravih pušaka. Ljudi su još glasnije zaplakali. Zemlja je počela potmulo da udara o maleni beli kovčeg. A ja sam zavrištala. Snažno. Što snažnije sam mogla. Vrisak bez reči. Onaj vrisak koji najdublje boli. Dublje čak i od groba u kojem su upravo zauvek ukopali mog prijatelja.

Od tog sam dana spavala sam u bakinoj sobi, zajedno s njom u njenom krevetu. Baka se nije ljutila kada bih noću upalila svetlo. A meni je svetlo bilo potrebno. Ja sam se mraka bojala. Meni je bio potreban osećaj da nisam sama na svetu. Sama u groznoj mračnoj noći u kojoj, čim sklopim oči, počinjem da sanjam jedan te isti san koji to zapravo i nije. Jezivo i beskrajno proživljavanje jednog te istog strašnog događaja ne može se nazvati snom, ali ni danas ne znam prikladniji izraz za mešavinu jave i sna, svesnog i polusvesnog, stvarnog i nestvarnog, mogućeg i nemogućeg.

Osećala sam se samom, iako nas je bila puna kuća. I u školi je bilo puno dece, ali u trećoj klupi u redu do prozora bila bih potpuno sama. To sam dobro znala i zato nikako nisam želela da idem u školu. Batine koje sam zbog toga dobijala nisu uopšte bile strašne kao što je strašna bila pomisao sesti u klupu u kojoj nema njega. Još više od toga mučio me taj san koji se svaku noć vešto izokretao i dopunjavao kao da se autor scenarija nikako nije mogao odlučiti koji je završetak mračniji i strašniji.

I s nepunih sedam godina znala sam da će unatoč svemu život nastaviti teći i da ću morati da se vratim u školu, ali taj san... Odlučila sam, nemam izbora. Ja jednostavno moram ubiti taj san. Sve sam razradila. Snovi žive u glavi. Ja imam skrivenu limenku bombona koju sam dobila od bake još za rođendan. Špicasti čekić kojim se sastavljaju raspadnuta burad deda drži uvek na istome mestu u šupi. I? Moj mali bombonima potkupljeni batica treba da me, prema dogovoru, što snažnije može lupi dedinim čarobnim čekićem po glavi. I san će napokon biti mrtav. Nestaće zauvek i ja ću prestati da se plašim. I snova i smrti.

Godinama posle u porodici su prepričavali krvavi događaj u kojem prestravljeni brat s čekićem u ruci vrišti, ja urlam od bola, deda poliva onesvešćenu baku vodom, mama zaliva moju rasečenu glavu rakijom, dok otac s isukanim kaišem skamenjeno promatra celi taj prizor.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI