OVAJ RECEPT OCA TADEJA VAŽI ZA SVE BOLESTI Zlata je vredan, a Srbi ga malo primenjuju

Kada je otac Tadej govori to nije kao kad drugi ljudi govore „iz svoje ljudske pameti”. On govori iz dubine čistog iskustva.

Otac nije propuštao u razgovorima da naglasi važnost ‘misli’. To je možda i centralna tema oko koje se spiralno kreće njegovo učenje. U svesci oca Tadeja u kojoj je pisao prevode tekstova hrišćanskih svetitelja, našli smo sledeće redove :

“Pazi na svoje misli

Sve potiče iz misli, i dobro i zlo,

Pazi na svoje misli.

Ako je izvor čist i voda će biti čista

Ako su ti misli čiste i svetle i zdrave,

sve što radiš biće blagosloveno.

Pazi na svoje misli.”

Sam otac, kao da je čitao naše misli, pričao je kako dugo nije shvatao koliko su misli jaka sila, i šta se sve može sa mislima. Kada se koncentrišu na pravi način kao svetlost kroz sabirajuće sočivo, deluju velikom snagom. Na njih ne deluje distanca kao prepreka niti materija u bilo kom obliku. Misao je brža i od svetlosti, (a i ‘tahioni’ su brži od svetlosti dodaje ovaj umni čovek). Čovek zapravo i ne zna šta se može učiniti snagom misli. Otac Tadej nas je upućivao da gajimo dobre misli u svom ‘srcu’ i da se smirujemo. “Tako se čovek usavršava”, kaže. “Kakve misli imamo, takav nam je život.”

I dalje: „Ljudi i ne znaju šta na sebi nose. U kontaktu između dva čoveka sve se lako prenosi sa jednog na drugog. Često nas jedan razgovor sa nekim iz neobjašnjivih razloga potpuno iscrpi, izvuče iz nas svu energiju. I ne samo to. U naše misaono polje tokom razgovora se usele razne ružne stvari i misli. Ne znajući postajemo priključeni na neko misaono polje čije ishodište mi ne znamo (a mislimo da znamo). Takođe ne znamo i čega sve tu još ima, u tom polju koje je proizvelo određeni misleni sled i određenu akciju.”

Otac Tadej još kaže: „Telo se hrani hranom, a duh – mislima”. Najvažniji (za čoveka) su mir i radost! Mir kao smirenost duha, mirna opuštenost i veselost. To se manifestuje i kao dobro raspoloženje. Briga nije dobra, jer ne samo da troši našu energiju već nas mnogostruko upliće u klupko samovažnosti, Gordosti, i neverja.

I zaista ovakav stav je nemoguć bez ‘skoka u veru’ a razumevanje nemoguće bez iskustva, najpre u kontaktu sa odista verujućim čovekom, a onda naročito kada otvorimo prozore na svojoj sopstvenoj kući da u nju uđe svetlost. Nije samo duh Zapada ‘zaslužan’ da danas dobrim delom verujemo da je Gospod napustio Svet, već su i strašni događaji, naročito ratovi, i masovna zastrašujuća ubijanja na gotovo svim tačkama sveta u tužnom 20. veku, pa evo i na početku novog veka, doprineli gubitku vere čak i tradicionalnih hrišćana. U znatno manjem broju su oni kao Viktor Frankl koji je kroz strašno logorsko iskustvo našao smisao i svetlost na kraju.

Mi stalno moramo da se podsećamo da je Gospod stvorio Adama u slobodi i ljubavi, i da je svoj savez sa čovekom obnovio posle Pada (Stari zavet) – i kao akt najveće ljubavi: poslao svoga Sina na svet. Nije Bog taj koji uzmiče, već nas naša ogrehovljena priroda odvlači od Njega.

Danas se Gospod malo (i premalo) zaziva. Svet se zabavio samim sobom. Pokatkad nas velika muka natera da potražimo smisao dublje u nama („Bez nevolje nema bogomolje”), pa opet uviđamo da se plamen vere teško održava jer razni vetrovi sveta duvaju da ga ugase. 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI