UŽAS ISPOD POVRŠINE Ljudi nisu ni svesni šta se dešava u moru, "'ovo rastapa školjke i kosture'

U najdubljim delovima okeana, ispod 4.000 metara dubine, kombinacija visokog pritiska i niskih temperatura stvara uslove u kojima se kalcijum-karbonat – materijal koji morski organizmi koriste za izgradnju svojih ljuski – počinje otapati. Ova zona, poznata kao dubina kompenzacije karbonata, postaje sve veća zbog promena u okeanima uzrokovanih porastom koncentracije ugljen-dioksida.

Okeanska zakiseljavanja, često povezana sa površinskim vodama koje apsorbiraju ugljen-dioksid iz sagorevanja fosilnih goriva, takođe utiče na dublje delove okeana. Kako koncentracija CO2 raste, pH vrednost okeana opada, čineći ih kiselijim, što dovodi do širenja područja gde se kalcijum-karbonat otapa.

Foto: Shutterstock

Zona prelaza, gde kalcijum-karbonat postaje hemijski nestabilan i počinje da se otapa, naziva se lizoklin. Zbog relativno ravnog okeanskog dna, čak i manji porast lizoklina može brzo dovesti do stvaranja velikih područja podzasićenih kalcijum-karbonatom, odnosno kiselih područja.

Istraživanja pokazuju da je ova zona od industrijske revolucije već porasla za gotovo 100 metara i da će verovatno rasti još stotine metara tokom ovog veka. Kao rezultat toga, milioni kvadratnih kilometara okeanskog dna mogli bi doživeti brzu promenu, gde će kalcifikovani sediment postati hemijski nestabilan i početi da se otapa.

Gornja granica ove zone, poznata kao dubina zasićenja kalcita, označava područje iznad kojeg su sedimenti bogati kalcijum-karbonatom, a morska voda supersaturisana ovim mineralom. Donja granica, dubina kompenzacije kalcita, označava područje ispod kojeg sedimenti na morskom dnu sadrže malo ili nimalo karbonatnih minerala.

Foto: Shutterstock

Područje ispod dubine kompenzacije kalcita već zauzima oko 41% globalnog okeana, a od industrijske revolucije ova zona raste u svim delovima okeana. Rast ove zone varira od gotovo neprimetnog u zapadnom Indijskom okeanu do više od 300 metara u severozapadnom Atlantiku.

Ako dubina kompenzacije kalcita poraste za dodatnih 300 metara, područje okeanskog dna ispod nje povećaće se za 10%, obuhvatajući 51% globalnog okeana. Nedavna istraživanja prvi put su pokazala da dubina kompenzacije kalcita predstavlja biološku granicu sa različitim staništima iznad i ispod nje. U severoistočnom Pacifiku, najbrojniji organizmi iznad ove granice su meki korali, krhke zvezde, školjke, morski puževi, hitoni i briozoje, svi sa kalcifikovanim ljuskama ili skeletima.

Nasuprot tome, ispod dubine kompenzacije kalcita, dominiraju morski anemoni, morski krastavci i hobotnice. Ovo podzasićeno (kiselije) stanište već ograničava život u 141 milion kvadratnih kilometara okeana, a moglo bi se proširiti za dodatnih 35 miliona kvadratnih kilometara ako dubina kompenzacije kalcita poraste za 300 metara.

Pored širenja dubine kompenzacije kalcita, delovi okeana u niskim geografskim širinama gube vrste jer voda postaje pretopla, a nivoi kiseonika opadaju, sve zbog klimatskih promena. Zbog toga se najpovoljniji stanišni prostor za morske vrste smanjuje i od dna (porast dubine kompenzacije kalcita) i od površine (zagrevanje).

Foto: Shutterstock

Ekskluzivne ekonomske zone nekih zemalja biće više pogođene od drugih. U pravilu, okeanske i ostrvske države gube više, dok zemlje sa velikim kontinentalnim policama gube proporcionalno manje. Predviđa se da će ekonomska zona Bermuda biti najviše pogođena porastom dubine kompenzacije kalcita od 300 metara, sa 68% morskog dna ispod lizoklina. Nasuprot tome, predviđa se da će samo 6% ekonomske zone SAD-a i 0,39% ruske ekonomske zone biti pogođeno.

Sa globalne perspektive, zapanjujuće je što je već 41% dubokog mora efikasno kiselo, a do kraja veka moglo bi biti i do 50%, dok je prva studija koja je pokazala efekte na morski život objavljena tek prošle godine.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI