Tu se kroji sudbina sveta

Izgradnja predsednikove kuće počela je godinu dana kasnije, ali tek u novembru 1800. godine je dočekala svoje prve stanovnike. Čak i tada kuća nije bila još uvek opremljena nameštajem. Abigejl Adams, žena drugog predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Džona Adamsa, napisala je o ovoj kući: „Ova kuća je sada useljiva, ali u njoj još uvek nema nameštaja. Njenu najveću sobu koristim za prostiranje veša“.

Istorija

Za vreme rata sa Engleskom 1812. godine, Englezi su ušli do glavnog grada, Vašingtona, koji je bio nezaštićen. Engleski vojnici su zapalili predsednikovu kuću, ali je ona kasnije obnovljena čuvajući isti izgled. Nakon renoviranja kuće svi zidovi okrečeni su u belo da bi se prekrili tragovi paljevine i od tada su Amerikanci navikli da predsednikovu kuću zovu „Bela kuća“. Na konkursu za izgradnju pobedio je irski arhitekta Džejms Hoban, koji je rezidenciju predsednika SAD izgradio po uzoru na jednu kuću u Dablinu, koja je danas sedište irskog parlamenta.

Njena istorija i istorija glavnog grada Amerike počela je kada je Džordž Vašington potpisao Akt kongresa, u decembru 1790. godine, izjavivši da će se savezna vlada nalaziti u zoni koja „ne prelazi 25 kvadratnih kilometara preko reke Potomak“. Predsednik Vašington je sa arhitektom grada Pjerom Lanfanom izabrao mesto za novu rezidenciju, koja je sada na adresi Avenija Pensilvanija 1600. Izgradnja Bele kuće počela je postavljanjem temelja 13. oktobra 1792, bez ikakve ceremonije. Glavnu rezidenciju, kao i temelj kuće, izgradili su robovi i slobodni Afroamerikanci. Drugi deo posla obavljali su migranti koji još uvek nisu imali državljanstvo. Zidove prekrivene zrnima peska podigli su škotski migranti koje je zaposlio arhitekta Hoban, kao i visoke reljefe i dekoracije na severnom ulazu.

Najveći deo posla sa ciglama i gipsom odradili su irski i italijanski migranti. Početni deo izgradnje razvijao se u periodu od osam godina i koštao je tadašnjih 232.371 dolar, što bi bilo oko sedam miliona u današnjoj vrednosti.

Iako je predsednik Vašington pratio izgradnju, on nikada nije živeo u Beloj kući. Kada je zgrada bila skoro završena, 1800. godine, u nju se prvi uselio predsednik Džon Adams, koji je tada napisao: „Molim boga da blagoslovi ovu kuću i sve one koji će živeti u njoj. Da samo časni i pametni muškarci vladaju pod ovim krovom“.

Predsednik Frenklin Delano Ruzvelt je godinama kasnije urezao ovaj Adamsov tekst na kamin u trpezariji.

Enterijer

Iako je simbol moći Amerike, Bela kuća je pre svega dom predsednika i njegove familije. Nepisano je pravilo da svaka američka Prva porodica pomalo izmeni enterijer Bele kuće po svom ukusu, i za to je, tradicionalno, zadužena Prva dama. Privatne prostorije predsednika i familije nisu pod kontrolom države, ali svaku promenu u takozvanim Državnim sobama (odaje u kojima predsednik radi, ili prima delegacije) mora da odobri poseban Komitet za održavanje Bele kuće. Za bezbednost objekta i njegovih stanovnika zaduženi su agenti Tajne službe i poseban odred mornaričkih „foka“, koji je pod direktnom komandom predsednika SAD.

Ta kuća je ukleta?

Mnogi gosti, ali i stanari, tvrdili su tokom proteklih vremena da su viđali duh predsednika Abrahama Linkolna kako još luta sobama Bele kuće. Najpoznatija je priča Vinstona Čerčila, koji je tvrdio da je jedne noći, kada nije mogao da spava, naleteo na Linkolnov duh kraj kamina. Čerčil više nikada nije kročio u Linkolnovu spavaću sobu.

Tom Henks poklonio aparat za kafu

Poznati holivudski glumac i dobitnik Oskara Tom Henks, prilikom svoje posete Beloj kući, primetio je da u njoj ne postoji aparat za kafu, pa je odlučio sam da ga kupi i donese. Koju godinu kasnije, kada je ponovo posetio Belu kuću, doneo je novi model.

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI