NAJBOLJI SRPSKI BOKSER 20. VEKA TADIJA KAČAR BUDNO PRATI I BODRI NAŠ TIM NA SP Bratska ljubav nema granicu - „poklonio“ mu olimpijsko zlato

Kada se pomene prezime Kačar prva asocijacija su boks i medalje, ne bilo kakve, već najvrednije, olimpijske. Tadija (65) i Slobodan (64) su proslavili jugo boks.

Otuda uz Tadiju stoji i epitet - najbolji srpski bokser 20. veka.

Čini se da to nije samo do boksa, već i do samog čoveka, jer slušati magistra fizičke kulture, bistrog uma i britke misli oplemenjuje, kao i plemenita veština kojom se bavio.

- Slučajno sam zalutao u ovaj sport tražeći klub za mlađeg brata Slobodana, koji je želeo da postane bokser. Trener mi je rekao: „Hajde, skini se, treniraj“. Poslušao sam ga, probao i posle nekoliko provera na tom prvom treningu, a sa trojicom sam sparingovao, pogledao me je i izustio: „Jesi li ti Bosanac?“ Posle mog potvrdnog odgovora usledilo je: „Nema boksera bez Bosanca!“ Pitao sam ga može li moj brat da trenira, usledio je odgovor koji mi je promenio život: „Naravno, ali ti nemoj da ne dođeš, obavezno da i tebe vidim na treningu“. Preneo sam to braći, sutra smo otšli na trening i tako je počela naša bokserska priča. Pre toga se nikad u životu nisam potukao, probleme sam rešavao na drugi način, a ne fizičkim nasiljem.

Kada ste u Tadijinom društvu ove reči istog sekunda dobiju potvrdu.

TANJUG/ STRAHINJA ACIMOVIC

Porodica je to sportskih gena, Tadijin sin Nenad (39) je sa Bečejom bio prvak Evrope u vaterpolu 2000, Sretin (treći brat) sin Gojko je bio fudbalski reprezentativac i učesnik Olimpijskih igara u Pekingu 2008.

Kada smo već kod Igara, svojih prvih podseća se Tadija.

- Čim sam počeo da treniram, toliko sam bio usredsređen i usmeren da sam za samo tri i po godine od tog prvog ulaska u salu došao do finale Igara 1976. u Montrealu, a počeo sam da treniram krajem 1972. Jedne smo Olimpijske igre gledali kao deca nezainteresovano, a na sledećim sam učestvovao i bio u finalu. Jedini sam bokser u Jugoslaviji koji je na putu do finala na velikom takmičenju pobedio aktuelnog svetskog šampiona.

Možda bi se ovde mogla umetnuti ona Njegoševa: „Čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči, čaša žuči ište čašu meda, smiješane najlakše se pije“, a odnosi se na to da život čini prijatno i neprijatno.

- U finalu sam izgubio od Poljaka Jiržija Ribickog - nezasluženo. Odlukom sudija 2:5.

Vladimir Marković

Trener rivala Hrastinski je Tadiji čestitao zlato, ali...

- U to vreme predsednik Svetske sudijske organizacije bio je Poljak Roman Lisovski, oko ringa je namestio lojalne sudije i za zemljaka završio posao van borilišta. Zato mi srebrna olimpijska medalja ne znači ništa, jer sa je osvojio prethodnom pobedom, a u finalu sam izgubio zlato. Da sam bio slabiji u finalu bio bih srećan čovek, zbog toga što si ti najbolji na svetu, a ja sam do tebe. Ovako je ostao vrlo gorak ukus, kad ti na takav način sudije oduzmu zlatnu medalju.

Posle toga se još nekoliko godina aktivno nadmetao, osvajao medalje...

Prati ga i kovanica večiti vicešampion. Na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. osvojio je srebro u polusrednjoj kategoriji. Srebrni je bio na Svetskom prvenstvu 1978. u poluteškoj. U istoj kategoriji osvojio je srebro na Evropskom prvenstvu 1979.

- Na SP u Beogradu šest Jugoslovena je bilo u finalu i svi smo izgubili uprkos činjenici da je većina zaslužila titulu prvaka sveta. Tvrdim da Kubanac Siksto Sorija nije bio bolji od mene. Nikad nisam saznao zašto su sudije tako bodovale, zašto smo svi morali da izgubimo. Na EP u Kelnu sudije su pobedu dodelile Rusu Albertu Nikoljanu. Boksovao sam dobro, bio ravnopravan, ali, iskreno, tada nisam bio u optimalnoj formi.

S. Sudar

Nije da Tadija nema zlato u karijeri, osvojio je 1977. jedno na Balkanskom prvenstvu, pa 1979. ne Mediteranskim igrama, ali jednom „tuđem“ se neizmerno raduje.

- Kada sam trebao da idem na Olimpijske igre u Moskvi 1980. mesto sam prepustio mlađem bratu Slobodanu, bili smo ista kategorija. On je otišao u SSSR, ja sam bio sa njim sve vreme da mu ukažem na sve one teškoće koje mora da savlada na putu do trijumfa. Njegovoj zlatnoj medalji sam se radovao više nego ijednoj svojoj zbog toga što znam da sam i ja svojim znanjem i iskustvom uticao na to da on bude spreman, usmeren, usredsređen, disciplinovan, što je neophodno da bi se napravio takav međunarodni rezultat, medalja sa OI.

TANJUG/ STRAHINJA ACIMOVIC

Sada je prilika da naš tim na domaćem terenu učini nešto slično.

- Vremena su se promenila, a sa njima i ljudi. Globalna situacija u svetu je usmerila interesovanje mladih ljudi na nešto što nije toliko dobro da bi tome bili toliko posvećeni, pa satima i satima gledaju mobilni telefon i kompjuter, tablet. Misle oni da se odmaraju, ali na taj način se ne odmaraju, nego se mozak i dalje zamara reagujući na ono što gleda na ekranu. Nema kod nas momaka koji su usmereni na tako nešto, koji su spremni da se žrtvuju radi postizanja vrhunskih rezultata, bar ih do sada nije bilo, jer poslednja medalja koju je neko iz Srbije osvojio je bila 1995. kad je Slaviša Popović na SP u Berlinu osvojio bronzanu medalju. Od tada je prošlo 26 godina, nema ni bronze sa EP za boksere iz Srbije. Da li će nešto uraditi ova generacija? Voleo bih, to bi bio dobar podstrek za mlade ljude da nastave da rade, da treniraju, da žive disciplinovano, sportski, i da sve ostale neophodne segmente ispunjavaju kako bi postizali vrhunske rezultate.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI