KARIJERU MU OBELEŽILE NEPRAVDE Nije klonuo duhom: Život je bitniji od sporta!

Miodrag Perunović (64) bokserski as, nekad, ali vala i sad.

Jer, kod onih pravih to as ostaje za vjeke vjekova.

Da nije tako ne bi on bio najbolji sportista one velike Jugoslavije 1979.

Tih godina nizao je medalje. Srebro na SP u Beogradu 1978, zlato na MI 1979. u Splitu, zlato na EP 1979. u Kelnu, srebro na EP 1981. u Tampereu.

I, onda u glavi „krš i lom“. Jer, kad neko ne podnosi nepravdu, zanemarivanje, lako se slomi, a to se desilo Miji, kako ga drugari od milošte zovu.

Miodrag Perunović, lična arhiva

Ostavio je sport jer se niko nije udostojio da mu čestita to srebro sa Evropskog prvenstva.

- Pogrešio sam! Ali, ne kajem se! Sve u životu ima svoje zašto - iz srca je ispalio Mijo, a u glasu mu se ne čuje ni trunka žala.

Stiže pojašnjenje...

- Mnogo bolje upoznao sam sebe, život, svet i ljude oko sebe, a to bih teško uspeo sa pozicije komotnosti.

Onda reči koje izazivaju malu sumnju u prethodno izrečeno.

- Bio bih, možda, i najveća zvezda u Jugoslaviji...

Miodrag Perunović, lična arhiva

Stiže pojašnjenje.

- Sa sportskog aspekta sam pogrešio, jer bi se nakupio medalja. Sa životnog aspekta sam srećan jer su mi se otvorili novi vidici. Život je bitniji od sporta! Titule, zvanja, sve je to iluzija i šarena laža u kojoj čovek živi. Život profesionalca mi je pružio život pun padova, uspeha, radovanja...

Nizala su se odličja...

- Malo ko od mojih drugara je za kratko vreme uspeo da uradi koliko ja. Da se vidi šta se u tom mladiću krije... Od 1978. do 1981. postigao sam sve, što me i dalje svrstava među najbolje naše boksere ikada. Samo za četiri godine vrhunskog boksa... Na svakom takmičenju na kom sam učestvovao došao sam do finala, osim Olimpijskih igara u Moskvi 1980. gde sam doživeo nepravdu.

Miodrag Perunović, lična arhiva

Zlobnici bi rekli bokserski Kalimero, koji samo ponavlja ovo je nepravda. Ali, daj da čujemo iz prve ruke šta je to kroz karijeru morilo Perunovića.

- Moja generacija, svi smo bili slične vrednosti i mogućnosti. Bokserska selekcija iz 1978. je, gledajući sve sportove, najjača reprezentacija Jugoslavije (6 svetskih srebrnih medalja i 1 bronzana). Oštećeni smo ja, Šaćirović, Kačar je bio blizu zlata... Dobio sam tada titulu najboljeg boksera Jugoslavije, ali slaba je to satisfakcija bila posle nepravde.

Kako se čovek nosi sa nepravdama?

- Bilo ih je još, na primer protiv Rusa 1981. u finalu EP kad mi je slomio rebro. Bolno je, teško... Ogromna je razlika kad se kaže prvak sveta ili drugi na svetu. A, u ringu je bilo drugačije. Ja sad nemam pravo da kažem da sam šampion sveta.

Kratka stanka pa...

- Vrhunski sportisti iz poraza crpe dodatnu motivaciju. Gledaju da onemoguće sudije da im oni odlučuju o sudbini. Na Olimpijskim igrama 1980. Englez Vilšajer, mladi vicešampion sveta, Rus Kokšin, Kubanac Martinez i ja smo bili glavni favoriti. Posle „kuhinje“ sam izgubio 2:3, a rival me čestito nije udario, dok sam ja njega umalo nokautirao u drugoj rundi. Priznajem, i ja sam se tad malo čuvao za Rusa u narednoj rundi. Uložili smo žalbu, Prvi put u istoriji je napravljen specijalni žiri, prvi put se borba gledala ponovo. Bilo je devet sudija, odluka 7-2, ali je trebalo da bude 9-0 kako bi se krajnji rezultat promenio. Ta mi je nepravda najteže pala, jer sam ostao bez olimpijske medalje, a na SP i EP sam bar uzeo srebrna odličja.

Miodrag Perunović, lična arhiva

Perunović je od 1989. do 1992. bio interkontinentalni prvak u IBF verziji. Naravno, radi se o profesionalnom ringu. A, do njega je došao...

- Iz revolta. Te 1981. posle EP i osvojenog srebra niko me nije pozvao, čestitao, kluba, grada, republike... Kao da sam sve razočarao. Bio sam mlad, emotivan, ogorčen. Nisam imao nikog starijeg da me smiri i posavetuje.

Rade Perković, Ace Rusevski, Mate Parlov došli su sa pričom...

- Meni je to bilo međurešenje i da ne pogazim datu reč, da se vratim u amaterski boks. Do poslednjeg dana sam se nadao da će neko da me odgovori. U to vreme profesionalni boks u Jugoslaviji je bio nepoželjan. Bili smo prepušteni sebi i menadžerima iz inostranstva. Kačar i Rusevski su imali dobre menadžere, a ja sam dopao nekom ko i nije bio menadžer. To je ispalo mučenje, gnjavaža. Bio sam marginalizovan, jer uz sebe nisam imao prave ljude. Tek posle osam godina došao sam u priliku da se borim za interkontinentalnu titulu. U Minhenu sam savladao prvaka Nemačke. Podvig! Dobio sam ga samo levom rukom, desna mi je bila povređena. Dva puta sam odbranio titulu. Novembra 1991. borio sam se za evropsku titulu, ringovni sudija je prekinuo borbu, nameštaljka…

Na pragu svetskog trona došao je prekid karijere.

- Bilo je to 1994. Dobio sam hepatitis B. A, imao sam ugovorenu borbu u WBO verziji za svetsku titulu.

Stiglo je vreme da se stečeno znanje ponudi mlađima.

- Za boks sam vezan dušom i telom. Imao sam potrebu da znanje i iskustvo prenesem na mlade - zbog boksa. Znao sam da imam znanje, iskustvo, ljubav. Težak je put i to bio, prepreke, opstrukcije.

Selektor Jugoslavije bio je od 1995. do 2001. (godinu dana bio onemogućen da obavlja funkciju). Pod njegovim vođstvom reprezentacija je na SP u Berlinu 1995. osvojila jednu bronzu (Popović), na EP u Tampereu dve bronze (Sjekloća i Gajović), na MI u Tunisu 2001. zlato (Gajović) i dve bronze (Ajetović i Pejanović).

- Najveća nagrada je što me momci iz te generacije vole, javljaju se. Znači da sam bio dobar prema njima. I dalje me zovu selektore. Lepo je vrednovanje toga što sam im dao.

Miodrag Perunović, lična arhiva

Bio je i selektor Srbije početkom 2019.

- Samo šest meseci, ali bolna je to priča, ne bih o njoj. Ni dan danas nije mi jasno zašto se sve tako desilo.

Uprkos tome uspeh selekcije na SP u Beogradu krajem 2021. ga raduje.

- Svaka čast braći Rusima. Volim ih, poistovećujem se sa njima. Ali, osvajač medalje za Srbiju Mirončikov je ruski bokser, nije stvoren u Srbiji. Draže bi mi bilo da je odličje osvojio naš, autentičan, da se tako izrazim, bokser. Ali, Vladimir je Rus, a ne Srbin. To je jedna manjkavost te medalje. Ipak, ostaje upisano da je medalju osvojila Srbija.

Datunašvili nam je u rvanju doneo tri medalje, olimpijsku, svetsku i evropsku?

- Ista stvar, ne osećam je izvorno našom. Da se kao Rus, na primer, rodio u Srbiji, onda je to drugo. Ovako su uvezeni kao gotovi takmičari, a to mi nije to.

Da li se moglo više na SP od jedne bronze ili je ovo realnost?

- Naši momci, izvorni, opravdali su poverenje. Svaka pobeda na SP je ogroman uspeh, kamoli osvajanje medalje. Najviše mi se dopao Aličić, ali sad ga treba voditi, čuvati, razvijati. Ima šlifa, talenta. Verujem da ima još boraca poput njega, Srbija je bila rasadnik uvek, sad je bitan stručan rad. Verujem u mog pulena Piperskog, sadašnjeg selektora. Kvalitetan čovek, ima znanja da radi kako treba.

Miodrag Perunović, lična arhiva

Kad Srbija može da se nada medaljama?

- To što srpski boks ima u poslednje četiri godine, pomoć države, to možda nikada nije imao. Ima sjajnu startnu poziciju. Treba neko da osmisli kako to da vodi. Jedva čekam ta bolja vremena. Mnogo se ulaže, to pre ili kasnije mora da da rezultat. Uzdam se u mog milog i dragog pulena Piperskog.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI