Nema gonga koji bi prekinuo UŽIVANJE NA KOSMAJU!
"U Mladenovac silazim jednom, možda dvaput mesečno, i to samo ako moram. Mogu da sedim ceo dan u dvorištu moje vikendice i gledam u jedno drvo. Obožavam prirodu“
Alo! / M. Metlaš
„Kad dođete na vrh, onda se spustite. Tamo sam ja. Čekaću vas.“ Zar opet, mislima „odgovaram“ na uputstva dok vijugamo uz Kosmaj. Zar se, što kažu, sudbina opet igra s Mirkom Puzovićem? Toliko velikih medalja, kao niko od jugoslovenskih boksera, redovno blizu, ali nikad baš gore - na vrhu.
Spuštamo se, nestrpljivo iščekujući susret s dragim nam domaćinom. „Ma nisam imao sreće“, nadamo se odgovoru.
- Ne znam, ne umem to da objasnim. Da kudim sreću, neću. A možda bih i mogao. Ma neću. Sad je imam u izobilju - dočeka nas Puzović, pružajući ruku, da, onu kojom je izvojevao silne pobede.
Pamtiću San Francisko i odlazak na Elvisov grob
U dugoj karijeri je bio maltene u svakom kutku planete, ipak, jedan ga je fascinirao. - Amerika. A tamo San Francisko, za mene najlepši grad. Obišao sam ga dok smo bili na Svetskom prvenstvu u Rinu. Pamtiću i odlazak na grob Elvisa Prislija u Memfisu. Koliko naroda, svi plaču, čupaju kosu... Za pamćenje.
Htedosmo odmah da započnemo „saslušanje“, da čujemo ispovest legendarnog asa plemenite veštine, ali... Zakoračismo u njegov raj. Valja najpre dozvoliti očima da uživaju. U podnožju staništa boginje Maje, kako je Kosmaj zabeležen u rimskoj mitologiji, obitava šezdesetdvogodišnji Kragujevčanin. Šumadinac. Okružen šumom, tišinom koju para cvrkut ptica, izolovan od gradske tarapane. U društvu supruge Branke. Sa svojim golubovima. Idila, zaista.
- Ovde sam 11 i po meseci godišnje. Obožavam prirodu. Mogu da sedim ceo dan i gledam u jedno drvo. I sutra iznova da gledam u isto. Sokakom prođu tri vozila dnevno, poneki traktor, i to je to. Milina - veli nam dok nas uvodi u vikendicu, kao da je s razglednice preseljena.
Ćerke i unuci im žive u Kragujevcu, a njih dvoje imaju stan u Mladenovcu. Kad je tamo poslednji put spavao, međutim, ne seća se.
- Silazim jednom, eventualno dvaput mesečno. I to baš kad moram. A i tad se trudim da izbegnem. Prebacim obaveze na ženu, ona sve završava.
Savet šampiona za Borovčanina
Puzo, kako ga zovu prijatelji, nastavlja da nam objašnjava zašto je Kosmaj njegov dom. Gde nema tih konopaca koji bi omeđili zadovoljstvo i gonga koji bi prekinuo uživanje.
- Šetam svakodnevno do spomenika, na vrhu („uh, taj vrh“, opet lete misli u prošlost). Tačno 2,7 kilometara. Gore na igralištu trčim, radim gimnastiku. I, naravno, vratim se peške. Na dan prepešačim 10 kilometara. Idem i kroz šumu. U proleće je fenomenalno. Rekreacija radi zdravlja. Boks je prošlost.
Eto, dođosmo do boksa. Tek sad, svejedno što je to razlog posete. Ne mari, slušamo, dok vatra pucketa u peći i drži minus izvan brvnare.
PROČITAJTE JOŠ:
- U Srbiji sam boksovao do 1990. Mesec dana pred rat sam otišao u Nemačku, i ne sanjajući da će biti tog zla. Četiri godine sam boksovao za Eslingen. Do svoje 37. Zatim sam bio trener pet godina u tom klubu. Penzionisao se i vratio.
Sad je tu, spreman da pomogne da se plemenita veština u Srbiji oporavi. Savetima, ne trenerskim umećem, naglašava.
- I u Nemačkoj sam trenirao radi sebe, da ubijem vreme. Ne bih ostavio ovu prirodu... A da posavetujem, to mogu uvek. Uskoro bi trebalo da se formira savet šampiona, sastavljen od nas bivših reprezentativaca. Mi bismo se dogovarali šta je dobro za naš boks i to predlagali predsedniku saveza Nenadu Borovčaninu.
Za čelnika svog voljenog sporta ima samo reči hvale. Najpre zbog oživljavanja prvenstva.
- Liga jedino može da održi boks. Nije to još bogzna kakav kvalitet, ali polako, izrodiće se. Važno da je krenulo. Ranije, ti momci, mislim na reprezentativce, a njih daje liga, nisu imali ni pripreme, a kamoli ligu. Nisu imali ni za sendviče! A mi smo, sećam se, živeli kao kraljevi. Više samo zarađivao od boksa nego da sam radio istovremeno pet poslova. Borovčanin je zaista mnogo uradio. Šalje i trenere na seminare u Rusiju, što je takođe bilo nezamislivo.
Kad bi Srbija mogla da se obraduje bokserskom uspehu, to ne može da tvrdi.
- Proces je dug, sigurno jedan olimpijski ciklus. Dakle, u Tokiju 2020. ne može da se očekuje, ali već na narednim Igrama mogao bi neko da iskoči. Ako se nastavi ovakvim radom. U stvari, sami bokseri su ti koji moraju da se izbore za uspeh, do kojeg se stiže samo uz maksimalnu posvećenost. Nikako drugačije.
Rus mi nije dao do zlata
Opet otvaramo „ranu“. Mnogo medalja, ali zlato - baš nijedno. Ni evropsko, ni svetsko, ni olimpijsko.
- Kruna svega, a izmače mi. Ne mogu da objasnim. Boks je težak sport da bi moglo da se računa na sreću. Mada, možda nekad neko i „ubode“ na sreću. Pa da, evo primera. Josipović nije ni trebalo da ide na Olimpijske igre 1984, jer ga je u njegovoj, srednjoj kategoriji na prvenstvu Jugoslavije u Đakovici nokautirao Škaro. Međutim, povedu ga na silu u poluteškoj i on postane olimpijski pobednik. S dve borbe! A ja, u to vreme kapiten reprezentacije, imao sam četiri borbe i uzeo bronzu.
To odličje ga je ipak obradovalo.
- Iz vojske sam otišao na Olimpijske igre. Tamo u polufinalu izgubim od momka kog sam prethodno pobedio u Novom Sadu. Amerikanac Pejdž. Da sam prošao u finale, Tajlanđanin ne bi imao šansu. Taj je bio rođen za mene. Nizak, voli da se bije. Pre olimpijskog turnira kladionice u Las Vegasu su prognozirale da ću uzeti bronzu. „Eh, kad bi tako bilo“, mislio sam. I, eto, desilo se. Bio sam prezadovoljan.
Kao što reče na početku, za neosvojeno zlato na velikom takmičenju neće da kudi sreću. Kriv je - Rus!
- Vasilij Šišov. Protiv njega sam boksovao dva finala evropskog i polufinale svetskog prvenstva. Da mi on nije dolazio, osvojio bih zlato. Milion odsto sam siguran. Bio bih dvostruki prvak Evrope. Nije on bio bolji, jednostavno, nije mi odgovarao. Brži, neće da se pobije. Jednom sam bio tako blizu pobede... Skoro sam se čuo s njim. Na „Zlatnoj rukavici“ je bio Rus iz njegovog grada, prijatelj Tadije Kačara, pa nas je spojio putem Vajbera. Ugojio se Vasilij, ima 120 kilograma. Kažem mu: „Ala si me uništio. Da nije bilo tebe, ja bih bio tata moje kategorije.“ Bio bih, ozbiljno - veruje nekadašnji poluvelteraš (do 63,5 kg), danas tek desetak kilograma teži.
Albanski bokseri nisu krivi što im je takva politika
Bivši asovi se, otkriva nam Puzo, često skupljaju. Nedavno u Nišu, na „Zlatnoj rukavici“, u žiriju su bili Perunović, Ristić, Tadija Kačar, Labudović... i on, kao predsednik. - Posećujemo i nekadašnje reprezentativne saborce iz bivših jugoslovenskih republika. Godinama idemo kod Damira Škare u Zagreb. Izvanredan čovek. Uvek nas dočeka bratski. On je bio prošle godine kod nas na „Zlatnoj rukavici“ u žiriju. Idemo i kod Ace Rusevskog u Kumanovo. Bili smo i na Kosovu. Fenomenalno su nas dočekali. Salihu, Peci, Gaši, Makoli... Vodili su nas u lokal gde je bila i naša i njihova muzika. Kad bi tako svi. Kad bi se bokseri pitali, Srbi i Albanci ne bi imali sukoba između sebe. Ni njima, mislim na bivše albanske boksere, nije lako. Ne vole oni što im je takva politika. Gledaju kako da prežive, a politika ih je dovela u tu situaciju, nisu oni sami sebe. Nisam osetio da me mrze. Bio sam u našoj crkvi u centru Prištine, zapalio sveću. Neki stariji su me i prepoznali na ulici: „A, Puzovići.“ Dolaze i Albanci kod nas.
Pivo i cigarete - moj doping
Puzo je u karijeri imao 484 borbe. Porazi i nerešeni ishodi ne zauzimaju ni deseti deo.
- Samo dvaput sam izgubio nezasluženo. Ali sam i pobedio najmanje desetoricu od kojih nisam bio bolji u borbi. Ne treba meni sudija da kaže da li sam bio bolji. Pobedio sam jer sam Mirko Puzović. To, naravno, ne podržavam. Zato nikad nisam imao dobro mišljenje o takvim sudijama.
Mlad je, veli, počeo, a dugo se zadržao u ringu.
- Bio sam najtrofejniji reprezentativac Jugoslavije. Osvojio sam šest medalja na OI, SP i EP. Više nego i Parlov. On je osvojio zlato, to sija, ali brojčano, ja sam trofejniji. Četiri puta prvak Balkana, sedam puta prvak države, pet „Zlatnih rukavica“, „Zlatan gong“... Jedne godine sam imao 52 meča. Zato što čovek koji mi je vodio karijeru nije mislio na mene. Da me sačuva, da me uputi da završim visoku školu. Ne, on me je vodio kao mečku. Svaka revija - Puzović učestvuje...
Profesionalni boks ga nije interesovao. Živeo je, uz osmeh, kaže, u drugačijem sistemu i verovao da će taj sistem da živi koliko i on. A o dopingu nije ni sanjao.
Borovčanin: Hvala predsedniku Srbije i legendama
Nenad Borovčanin je i po legendi Puzoviću čovek koji je vratio srpski boks na pravi put. A predsednik BSS-a za „Sprint“ otkriva ko je njemu pomogao... - Najznačajnija podrška boksu je stigla od predsednika Vučića i legendi ovog sporta. Pre tačno godinu dana mi je predsednik dao instrukcije i svu neophodnu podršku, tako da je u takvim uslovima daleko lakše praviti rezultate. Sa njim je dogovor bio lak, jer je i sam bio u upravama dva bokserska kluba, trenirao je boks i ima jasnu viziju šta je neophodno boksu za povratak na međunarodnu scenu. Mnogo mi znači i podrška Puzovića, Vujkovića, Šećirovića, Rusevskog, Perunovića, Simića i ostalih šampiona stare Jugoslavije - rekao je Borovčanin.
- Kaže mi jednom prilikom doktor, tokom letnjih priprema: „Izgubio si mnogo tečnosti, moraš da popiješ nešto da nadoknadiš.“ Ajde, bre, nemoj da me zezaš, ja pijem pivo. Da su mi rekli: „Bićeš stostruki prvak sveta“, ne bih uzeo nedozvoljena sredstva. Ja sam pravoslavac i ne bih promenio veru da mi daju sve na svetu. Zato što bih izgubio identitet. Tako i taj doping. Tvrdim, u mojoj generaciji to niko nije radio. Ako računaš da su doping pivo i cigarete, onda da, jesmo se dopingovali. Pušim od kad znam za sebe.
Danas ima dopinga, pravog.
- Ne znam kakav osećaj imaju ti ljudi, da li im zaista to daje snagu. Ali bih ih sve kažnjavao! Boks nije siledžijstvo. U boksu pobeđuju brzina i mozak. Sedamdeset odsto protivnika je bilo fizički jače od mene, ali su u glavi bili „tanji“.
Ti su i danas siromašniji od Mirka Puzovića. Nemaju raj na Kosmaju.
Replika olimpijske bronze
Najsjajniju osvojenu medalju, bronzanu s Olimpijskih igara u Los Anđelesu 1984, Puzović - nema. Zapravo, ima, ali repliku.
- Dok sam bio u Nemačkoj, iz kragujevačkog lokala u kojem sam držao brojne medalje i pehare isele zakupca. I odnesu sve. Pitam: „Gde su moje medalje?“ „U depou“, kažu. Kojem? Ne znaju. Srećom, poštovalac mog boksanja iz Amerike uradi repliku te bronze i donese mi. Mnogo me je obradovao.
Najdraža medalja - omladinska titula Evrope
Vrha se ipak domogao - u omladinskoj konkurenciji. Stoga, napominje, to mu je najdraži uspeh.
- Bio sam omladinski prvak Evrope 1976. godine. Prvi iz Jugoslavije. Ni Parlov nije uzeo to zlato pre mene. Jugoslaviji je nedostajala samo ta medalja. Slava koja je potom usledila me je izbacila na veliku scenu. Tad sam shvatio da sam bokser za velika dela.
Parlov broj 1 svih vremena
Ko je najbolji, stvar je ukusa, ističe Puzović. Kao u svakom sportu. Ipak, bira najboljeg u istoriji jugoslovenskog boksa.
- Mate Parlov. Kako god okreneš, dođemo do njega. On je najviše postigao. Imao je veliko srce.
PUZINE MEDALJE S VELIKIH TAKMIČENJA
1981. EP (Tampere) srebro
1982. SP (Minhen) bronza
1983. EP (Varna) srebro
1984. OI (Los Anđeles) bronza
1985. EP (Budimpešta) bronza
1986. SP (Rino) bronza