Prvo što se zna jeste retkost, dakle nije uobičajeno, nismo navikli na tu pojavu u našem okruženju. Ispraćeno je nevericom, šok-efektom artikulisanim kroz izbuljene oči, razjapljenu vilicu, uz preispitivanje da li ste zaista posvedočili retkoj pojavi.

Pred prirodnim čudima možete samo da se divite, onim iz svetih knjiga možete da verujete da su se desila i da sledite njihova učenja želeći što mirniji i uzvišeniji život za sebe i ostale. Ali, “smrtnička”, svakodnevna čuda su ono o čemu se bavimo u daljim redovima.

Sportska čuda imaju posebno mesto. Izuzetno mali procenat ljudi, može se reći promil, postane vrhunski sportista. U prirodnoj selekciji kroz detinjstvo i pubertet samo oni najfokusiraniji, najpredaniji, najistrajniji, mentalno i fizički najkvalitetniji dobiju priliku da izađu na veliku scenu, da im se lice pojavi na malim ekranima preko kojih ih prate voljeni ljudi, pristalice ili čak čitava nacija. Može neko da bude izuzetan talenat, ali da ima “ludu” glavu i skrene u kriminal ili posle preteranog uživanja u porocima noćnog života nastrada u saobraćajki. S druge strane, oni manje talentovani su uključeni dok im vreme i entuzijazam daju prostora, a onda krenu u neki biznis, upišu kurs, višu školu ili fakultet i nastave nekim drugim putem, pronalazeći ostale skrivene talente.

Zna se čime se Srbi diče – lepim devojkama, domaćom kuhinjom, rakijom i – inatom. Taj prkos do nivoa tvrdoglavosti izazvan sumnjom okoline u vaše sposobnosti dodaje nam energiju u telo, fokus u glavi i lucidnu smelost u najnapetijim momentima. Ono čuveno “E saću da ti pokažem - U INAT!”.

Da li bismo bili tako uspešna sportska nacija da nije inata koji nas vodi do visine nebeskog naroda, kad se čitav svet pita “Odakle se on/oni pojavili”, “Kako je to izveo” ? Prodornosti tog tipa ne manjka ni u 21. veku. Evo nekih sportiskih momenata koji su zadivili čitavu Srbiju, Evropu i svet. Pravh srpskih čuda koja će ostati zauvek zabeležena. Tada su naši sugrađani, komšije, bivši saigrači, rođaci nadvladali minorne šanse i nepovoljne prognoze za uspeh, nadigrali direktnu prepreku - pojedinca, ekipu, loše suđenje, štopericu – I ostvarili antologijski uspeh za ponos čitave Srbije.

Emir Bekrić

Jedini belac u finalu 400m sa preponama na Svetskom prvenstvu u Moskvi 2013. je bio autsajder pored atletski nadarenijih tamnoputih rivala. U takvom odnosu snaga si unapred prežaljen. Činilo se da gubi dah posle odličnog starta, međutim išao je na sve ili ništa. Ko zna, možda mu je to jedino svetsko finale u karijeri. Pokazao je šta je Srbin! Pojeo je traku u poslednjih 100 metara. Kada su ispred njega posustajali, on je izvadio poslednji atom snage iz svake ćelije u telu! U tom trenutku šesti, srebrni sa EP-a godinu dana ranije je jurišao kao srpski vojnici posle proboja Solunskog fronta na putu ka domovini. Sa šestog mesta se probio do medalje uz vreme 48.05. Ako nešto pokazuje srpsku čudotvornost, to je Emirovo herojstvo.

 

Na žalost, zbog teških povreda dobitnik nagrade za najperspektivnijeg atletičara Evrope 2013. je rano morao da prestane sa karijerom, a mogao je još medalja da osvoji.

 

Nađa Higl

Lupkanje po čelu, izbezumljen pogled i stidljivi osmeh pegave Pančevke postali su sinonim čuda. Od potpunog anonimusa do svetskog vrha za 2:21,61. Nađa je 2009. bila srpska “Pepeljuga” sa zlatnom medaljom u disciplini 200. prsno umesto cipelice. Uskočila je u bazen, otplivala najbolje što ume i došla do prvog mesta. Ni ona, kao ni Bekrić neće nadalje nizati priblino velike uspehe, tako da taj izostanak konstantnosti daje pravi smisao “čudu”. 

 

Crna Gora - Srbija; meč za bronzu na OI u Londonu

Srebro se gubi, a bronza se osvaja. Ovu smo krvavo zaradili. Utakmice za treće mesto su uglavnom utešne i pobeđuje ekipa koja se brže mentalno i psihički oporavila od bolnog poraza na korak do finala. Međutim, sudar “delfina” i “ajkula” u Londonu je bio pravi triler. Gubili smo 11:8, sudija je izbacio pola klupe i selektora Udovičića, ali u koktelu tenzije, nepravde, vremena koje ističe i kvalitetnog rivala smo pokazali vatru u srcu i mir u glavi.

Tu se pokazalo kakvi su majstori – Soro je začarao gol, Filip Filipović je izveo ludo hrabar lob za izjednačenje, a sadašnji ministar sporta Vanja Udovičić je hladnokrvno zakovao preokret. Mnoga zlata nadalje smo dobili na suvi kvalitet, iskustvo i timski duh, a u ovoj ludnici od meča smo se čudesno vratili i pokazali da smo  neuništivi kada smo na najboljem izdanju.

 

Vanja Grbić – finale OI u Sidneju

Skrećemo u reon čudesnih poteza. I sam Grbić ume šaljivo da ukaže svakom novinaru: “Nećeš verovati, ali 100% tvojih kolega me pitalo za taj potez. Kao da mi je cela karijera vezana za to preskakanje”. I jeste upravu. Nakupio je medalja, priznanja i trofeja više nego što bi mnogi za dva života, a uporno se vraćamo na ta dva nebeska skoka. Najlepši potez Olimpijskih igara u Sidneju oličenje je vanserijskog, šampionskog, fascinantnog, antologijskog, nastavite dalje… Čudesna je prvenstveno enormna želja za pobedom, svest da svaki poen i lopta su podjednako važni, a potom i Vanjine atletske predispozicije. Redovno ponavlja da je u letu uspeo da se izvini komentatorima na smetnji. Ni oni nisu verovali svojim očima pole tih deset sekundi Grbićevog majstorstva.

 

Dušan Kecman 

Čitava sezona 2009/10 Partizana je bila čudesna. Od dobijanja budućeg šampiona Evrolige Barselone u “Pioniru”, preko istorijskog preokreta na gostovanju Makabiju u prvoj utakmici četvrtine finala do finala ABA lige sa Cibonom.

Poput Vanje Grbića, Dušan Kecman je imao trofejnu karijeru, domogavši se i evropske titule sa Panatinaikosom, a opet će se svi uhvatiti za “tu” trojku. Lebron ima svoju “THE block”, Džordan svoj “THE shot”, a Kecman trojku. Te sezone je rešio Efes u Beogradu sa zvukom sirene, ubacio “ponosu Izraela” utrpao 29 poena I sedam trojki u Tel Avivu, a ovo je bila samo kruna.

Celokupan kontekst čini “THE trojku” čudesnom – finale ABA lige, sudar evropskih velikana, rivalitet Srba i Hrvata na krv u nož, prokockana prednost, erupcija hale “Dražen Petrović” posle trojke budućeg NBA asa Bojana Bogdanovića i 0.06 sekundi tračka nade. Kecman nijeimao šta da izgubi i hrabrost se isplatila. Šut koji mnoge generacije nisu iskusile. Manje od sekunda je dovoljno da se ispiše istorija.

 

Crvena zvezda - Liverpul

Niko nema logično objašnjenje za najgrandiozniju pobedu Zvezde od raspada Jugoslavije. Jedino šta možemoda tvrdimo je da se Liverpul opustio i dopustio da Milan Pavkov postane glavna priča evropskog fudbala bar sedam dana. Dve bombe, prvo glavom pa desnom nogom pomutile su um izabranicima Jirgena Klopa, koji do kraja meča nisu uspeli da zatresu mrežu uopšte. “Markana” je vratila stari sjaj bar na jedno veče. O veličini čuda govori 4:0 za ispostaviće se, nadolazećeg šampiona Evrope na “Enfildu”. "Delije" će zauvek biti zahvalni svojim ljubimcima na spektakularnoj pobedi.

 

Njukasl - Partizan

 Možete li da zamislite te 2003. da srpski šampion može da savlada treći tim Premijer lige?

Golom Ivice Ilieva u 50. minutu je na “Sent Džejms parku” izjednačen ukupan skor. Taribo Vest je držao Alana Širera pod kontrolom, a tim sačinjen skoro sav od domaćih igrača, sa Nemcom Lotarom Mateusom na klupi je uspeo da odoli naletu “svraka” i dogura do penala. U toj partiji pokera je Milivoje Ćirković bio poslednji u nizu čije su se karte poklopile i beogradski crno-beli su pokupili sve čipove sa talona. U Humsku 1 je došla Liga šampiona.  

 

Srbija - Nemačka; Mundijal 2010.

Otišao je Radomir i iza sebe ostavio istorijsko nasleđe. Kako u Atletiko Madridu, tako u srpkoj reprezentaciji. Odveo je "Orlove" na prvo Svetsko prvenstvo koje je predstojalo po raspadu zajednice sa Crnom Gorom. Cela je nacija bila reprezentacija. Verovali smo u te momke, koji su pokazali pravu, iskrenu ljubav prema zemlji i zajedništvo. "Mister" je oformio sistem koji je izvukao najbolje iz svakog. Bili smo impresivni u kvalifikacijama, što je dalo prostora onoj strani našeg mentaliteta kojom podižemo lestvicu očekivanja, ujedno i ogorčenja. 

Prvi put pod imenom nezavisne Srbije idemo na SP i udaramo na večitog favorita za trofej Nemačku. Imali smo vrhunske evropske asove, pre svega Vidića i Stankovića, ali su "panceri" ipak bili klasa iznad. Sve kockice su se poklopile. I da golgeter Miroslav Klose u maniru defanzivaca dobije dva žuta kartona, i da uvek disciplinovane Nemce uhvatimo u trenutku nepažnje, i da akcija bude perfektno odigrana. Krenulo je od Vidićevog pasa po dubini, a završilo se perfektnim Krasićevim centaršutem na Žigićevu glavu, koji direktno supšta u sredinu Lanetu Jovanoviću. Kao iz udžbenika. Prva etapa do čuda načinjena - treba da se odbranimo. Za to je bio zadužen Stojković.

Vidić potpuno nepotrebno rukom u padu dodiruje bezopasnu loptu, čija putanja ne bi dodirnula ničiji deo tela do izlaska van granica terena. Lukas Podolski stavlja loptu na belu tačku, opaljuje levom nogom po zemlji, Stojković maksimalno koncentrisan se baca i zaustavlja šut. Momenat za špice. Srbija u ekstazi - dobili smo Nemačku, ej! 

Na Jutjub kanalu FIFA su najlepši potezi sa ove utakmice potpisani pod naslovom "Najslavniji dan u istoriji srpskog fudbala".

Iznova se ponavlja najblistaviji sjaj u najizazovnijim vremena. Posle minimalnog poraza od Gane, na čijoj je klupi bio Milovan Rajevac, trijumf nad sastavom Joakima Leva nas je doveo u položaj da je protiv Australije biti ili ne biti. Dejan Stanković je u jednom od intervjua naveo da mu je ta utakmica jedina za kojom žali i za koju bi voleo da vrati vreme i promeni tok sudbine. Sjajno prvo poluvreme, ali neiskorišćene šanse. naplata je stigla u vidu golova Kejhila u 69. i Holmana i 73. minutu. Pantelić je smanjio u 84., ali smo kredite za čuda potrošili u prethodnom meču.  

Novi Zeland 2015.

Srbi imaju mazohistički odnos prema fudbalu. Koliko god se kleli u klubove, reprezentacija nas uvek razočara, ali je opet gledamo i nadamo se.

Dok se prvi tim od 2000. nije plasirao na Euro, a na Mundijal ili kvalifikacijama isti vazda podbaci. Omladinci su pokazali pravo čudo. Srbija je postala prvak sveta u fudbalu! Najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.

Generacija Veljka Paunovića je za najljućeg rivala imala tradiciju. Jedino prethodno zlato je bilo 1987. pod zastavom SFRJ. Doskorašnji trener Čikago Fajera je uspeo da kanališe sav mladi talenat koji Srbija ima i usmeri mlade mozgove ka jednom cilju. U tom prelaznom dobu su ličnosti još neformirane, mlade i lude glave se polakome pod naletom velikog novca, ali je Paunović oformio disciplinovanu ekipu usmerenu ka jednom cilju – da se srčano bori za svoju zemlju. I u borbi za himnu i grb su uspeli da savladaju uvek favorizovane Brazilce u finalu. Doček na balkonu Savezne Skupštine je bio jedan od najmasovnijih. Ljudi su stojali po travnjaku, atmosfera je bila fenomenalna.

 

SAD – Jugoslavija; Svetsko prvenstvo 2002.

Prvi tim koji je izbacio “Dream team” iz nok-aut faze od ulaska NBA profesionalaca.

Tri godine posle bombardovanja, rane su još bile žive. Susret sa Amerikom je bio više od sporta. Radilo se o osveti. Ličnoj satisfakciji za 78 dana uništavanja ljudskih života, prošlosti, sadašnjosti I budućnosti jedne nacije.

Poput duela u Kini prošlog leta, tada je Amerika u svom Indijanapolisu takođe izvela “B” ili “C” tim, vođena arogancijom I uljuljkanošću prethodnih uspeha OI i SP. Jugoslavija je bila aktuelni evropski šampion i sa tim epitetom je zavređivala veliki respekt. Porazi od Porto Rika i Španije u ranijim fazama uneli su nemir u redove izabranika Svetislava Pešića, te sumnju u sportsku javnost u Srbiji.

 

Vlade Divac je pokazao zašto je doveden u ekipu. legendarni trojkaš Redži Miler je bio bleda senka u poređenju sa Milanom Gurovićem, a Marko Jarić je pokazao hladnokrvnost u odsutnim bacanjima. Usred letnje noći Srbija i Crna Gora su gorele od slavlja. Ceo svet je saznao da su Amerikanci od krvi mesa. Argentinci su ih zagrebali u grupi, mi smo ih dokrajčili. Nema onog ko se ne naježi.

Primećujete da nema Novaka Đokovića na listi, ali on je prosto zasebna nepresušna tema i mogla bi posebna lista da se napravi samo za njegove uspehe.

Koje smo čuda po vašem mišljenju izostavili?