NIKAD NEĆE BITI ZABORAVLJEN Na današnji dan rođen je Dragan Mance, legenda koja i dan danas živi

Legendarni napadač Partizana Dragan Mance, koji je prerano izgubio život u saobraćajnoj nesreći, 3. septembra 1985. godine je bio rođen na današnji dan, 26. septembra 1962. u Beogradu. Njegov otac Ferdinand bio je poreklom iz Pakraca i službovao je kao civilno lice u nekadašnjoj JNA, dok je majka Dušanka bila posvećena Draganu i njegovom bratu Goranu. 
- Spavali smo u jednoj sobi. Naš stan bio je skroman, dvosoban. I ja sam pokušavao da igram fudbal, ali Dragan je bio mnogo bolji od mene. Od prve stipendije kupio je farmerke, najpre meni, pa sebi. Novac je, kao i tata, predavao majci Dušanki, a ona ga je raspoređivala. Nije radila, imala je vremena i sve je znala nabolje da iskoristi – rekao je njegov brat Goran u jednom intervjuu.

ODRASTAO JE U ZEMUNU

Dragan je detinjstvo proveo u zemunskom naselju 13. maj, a njegov talenat za fudbal primećen je još u Osnovnoj školi Ilija Birčanin u Zemun Polju, gde je fudbal igrao i njegov idol iz komšiluka Zvonko Živković. Ubrzo, njegove raskošne fudbalske bravure  primetio je lovac na mlade talente Nedeljko Kostić. Već u četrnaestoj godini Mance je počeo da igra za podmladak Galenike. U ovom timu, pored velikog talenta, ostao je upamćen i kao igrač koji nikada nije izostajao s treninga. Fudbal je shvatio vrlo ozbiljno i bio mu je posvećen do samog kraja. Uporedo sa sportskom karijerom nije zapostavljao ni obrazovanje. Pohađao je Srednju saobraćajnu školu u Zemunu, a profesori ga pamte kao vrednog i odgovornog učenika. Bio je povučen tinejdžer, ponekad zatvoren u sebe i nije lako sklapao nova prijateljstva.

NESUĐENI KARATISTA

Najviše ga je zanimalo kako da iz fudbalske igre izvuče maksimum. Svojom ogromnom voljom, zalaganjem i posebno osećajem za gol, brzo je prelazio iz selekcije u selekciju, a njegovu igru primetili su brojni fudbalski stručnjaci. 
- Počeo sam da treniram karate. Slučajno sam otišao na stadion Galenike i primili su me. Tada sam bio visok 176 centimetara i dali su mi da igram desno krilo. Inače, oduvek sam navijao za Partizan, kao i moj otac Ferdinand i mlađi brat Goran, koji je igrao u pionirima Galenike. Moje je da radim, da steknem poverenje saigrača i stručnjaka i završim uspešno staž. Tek potom počeće moja prava karijera profesionalnog fudbalera – rekao je u jednom intervjuu.

U to vreme igračka karijera centarfora Partizana Slobodana Santrača bližila se kraju, a toga je bio svestan i šef stručnog štaba tadašnje Galenike Ivan Čabrinović, koji je pozvao Santrača da svojim iskustvom pomogne Zemuncima da se konačno domognu prvoligaškog statusa. Da bi zaigrao u Galenici, Santrač je postavio samo jedan uslov – da Dragan Mance pređe u Partizan. Čelnici fudbalskog kluba Galenika pristali su na ovu pogodbu, a Mance je 1980. godine obukao crno-beli dres. Malo-pomalo, ustalio se u prvom timu, postizao golove, a u sezoni 1982/83.

ŽIVEO ZA GOLOVE PROTIV ZVEZDE

Njegov talenat bukvalno je eksplodirao. Utakmice između Zvezde i Partizana uvek su predstavljale stvar prestiža, a čar večitog derbija Mance je prvi put osetio 7. novembra 1982. na Marakani, kad je pokazao vrhunski talenat i neverovatnu golgetersku sposobnost. Iako je taj meč završen nerešenim rezultatom, sedam meseci kasnije Partizan je kao domaćin savladao Crvenu zvezdu rezultatom tri na prema dva. Drugi i treći gol za crno-bele bili su remek-delo ovog vrsnog strelca. Pod vođstvom Miloša Milutinovića, Partizan je osvojio titulu šampiona s Manceom kao najboljim strelcem ekipe. Njegovi golovi protiv Dinama, Zvezde, Željezničara značajno su pomogli u pohodu na devetu titulu. Od četiri gola koliko je Partizan dao Zvezdi te sezone, Mance je postigao tri. Vremenom je postao najomiljeniji igrač Partizana, postigavši 174 gola za ovaj klub, od toga 42 prvenstvena. 
- Moje najveće zadovoljstvo je da dam gol Crvenoj zvezdi. Ako u tome uspem, biće to velika prekretnica u mojoj igri, jer ću steći neophodnu sigurnost koja mi nedostaje. Svi očekuju da u derbiju vide golove. To je moje zaduženje u Partizanu i ovog puta neću razočarati jer me veliko rivalstvo između dva kluba posebno inspiriše. Pokušaću da postignem i jedan evrogol, kao onaj u Londonu protiv Kvins Park Rendžersa. Ivković je odličan golman, teško ga je savladati, ali i on može da pogreši, zna da kiksne i tu je moja velika šansa. Nadam se da je neću prokockati – izjavio je uoči 75. večitog derbija sa Zvezdom 1984. godine.

Nisu samo golovi ono što mu je obezbedilo status miljenika publike već njegova iskrenost i ljubav prema crno-belom dresu. Karakterisao ga je i poseban način proslavljanja golova. Naime, tih osamdesetih godina prošlog veka to se nije radilo preterano bučno, napadno ni atraktivno. Obično bi fudbaleri dizali ruku u vazduh ili grlili svoje saigrače. Međutim, Dragan se radovao na poseban način – padanjem i klizanjem na kolenima, uzdignutih ruku. 
- Zbog padanja i klizanja na kolenima dobijao sam i žute kartone. Sećate se Botege? Ima 33 godine i kad postigne gol, skače na ogradu prema svojim navijačima. Niko mu to, naravno, ne uskraćuje. Zaista se od srca radujem, nema tu nikakvog foliranja. Samo da znate kakvu želju dobijam, hteo bih da skočim preko ograde među naše verne navijače, da podelim s njima svu radost tog trenutka za koji zajedno živimo – rekao je 1985. godine u jednom od poslednjih intervjua. Pored fudbala, Mance je obožavao brzu vožnju, karte i šah. Novac koji je zarađivao donosio je kući, autobusom je išao na treninge jer je štedeo da bi kupio automobil. Svi koji su ga iole poznavali tvrde da je za volanom, uostalom kao i na travnatom tepihu, bio izuzetno neustrašiv. Nažalost, strast prema vožnji platio je životom.

Sa utakmice Kupa UEFA koju je 1984. godine Partizan odigrao sa Kvins Park Rendžersom iz Londona dugo se prepričavao gol koji je po tmurnom i kišovitom vremenu na stadionu Hajberi postigao Mance. Domaćin ove utakmice je poveo da bi Partizan ubrzo izjednačio. Onda je na scenu stupio Mance. Na klizavom terenu, sa udaljenosti od oko trideset metara uputio je snažan i precizan volej. Nakon šoka među navijačima domaćeg tima, usledio je gromoglasni aplauz za ovaj spektakularan potez. U poluvremenu ove utakmice engleski novinari, ali i fudbalski stručnjaci počeli su da se interesuju za srpskog fudbalera. Svi su se pitali kako će se dalje razvijati karijera ovog, kako su ga tom prilikom nazvali, pravog predstavnika modernog fudbalskog Terminatora. Mnogi su spekulisali da će Mance zaigrati za neki klub na Ostrvu. Kada je 1985. godine Partizan počeo novu sezonu sa šampionskim ambicijama, važan deo tih planova bio je i Dragan Mance. Tog 1. septembra 1985, kada je šutirao penal protiv Budućnosti, niko nije slutio da je to poslednji gol Dragana Mancea u dresu crno-belih i životu.

Samo dva dana kasnije, u utorak, 3. septembra 1985, Dragan Mance je poginuo u Zemunu u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Beograd – Novi Sad, žureći na trening Partizana. Imao je tek 22 godine, a  predviđana mu je jedna od najvećih fudbalskih karijera. Poginuo je 23 dana pre svog 23. rođendana. Da bi izbegao da pregazi dečaka koji je neoprezno pretrčavao auto-put, Mance je naglo skrenuo, udario o ivičnjak i usled velike brzine od oko 100 kilometara na čas, izgubio kontrolu nad vozilom. Potom je naišao na stub betonske konstrukcije, a onda i na drugi. Iako su vozila Hitne pomoći brzo stigla na mesto događaja, Partizanovoj zvezdi nije bilo spasa. Automobil marke pežo 205 bio je potpuno zgužvan, a njegovi delovi bili su razbacani na nekoliko desetina metara u krug. Smrt ovog sportiste šokirala je kompletnu jugoslovensku javnost, a posebno navijače Partizana. Trening crno-belih odmah je prekinut, plakao je tadašnji šef struke Nenad Bjeković a zajedno s njim i svi igrači.
- Bilo mi je čudno što se Mance nije pojavio među prvima na treningu, jer  do tada nikad nije kasnio. Ovo mu je verovatno i prvo zakašnjenje, ali kobno – tužno je rekao trener Nenad Bjeković nakon vesti o Draganovoj pogibiji. Dva dana kasnije, Mance je sahranjen na Novom groblju a na sahranu je došlo više od 30.000 ljudi.

Legenda o Manceu i dalje živi među navijačima, a ulica u neposrednoj blizini stadiona crno-belih nosi njegovo ime. Momak čiji su se golovi urezali u srca navijača kluba za koji je nastupao, dobio je status heroja u njihovim očima. Posedovao je posebnu harizmu, kojom je naprečac ušao u srca svih navijača i tu ostao do dana današnjeg. Pre šest godina najvatreniji obožavaoci ovog kluba obeležili su mesto pogibije ovog legendarnog fudbalera. Na betonskom stubu uz auto-put Beograd – Novi Sad nacrtali su njegovu sliku u karakterističnoj pozi, na kolenima i visoko podignutih ruku. Pored mesta gde je spomen-ploča napisali su Legenda živi, a na ovaj natpis naslanja se nacrtana džinovska devetka, broj koji je s ponosom nosio jedan od najčuvenijih i najboljih Partizanovih fudbalera čiji je životni put, nažalost, prebrzo završen, a sportski talenat ostao nedorečen.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu. 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI