NA KOSOVU SU ME OPTUŽILI ZBOG SRBIJE Albanski Švajcarac otvorio dušu i osudio Džaku i Šaćirija za čuveni gest protiv "orlova"

Švajcarski fudbaler Valon Behrami dao je jedan intervju za tamošnji "Blik" u kom se prisetio Svetskog prvenstva u Rusiji i problema koje je imao posle utakmice sa Srbijom.

Behrami je rođen u Kosovskoj Mitrovici 1985. godine, ali je kao dete sa roditeljima otišao u Švajcarsku gde je i ostao. Tokom karijere je igrao za veliki broj klubova kao što su Lacio, Fjorentina, Napoli, Hamburg, dok je sa nacionalnim timom "završio" upravo posle tog Mundijala.

- Tu temu i danas mrzim. To je fudbal, a ne politika. Tom gestu nije mesto na fudbalskom terenu. To je glupost, ne igramo se rata. mene su na Kosovu tada optužili da nisam učestvovao u tom gestu. Igrači Srbije su moji prijatelji, rođeni su posle rata. Zato bi na ovom SP trebalo samo da se igra fudbal i ignoriše sve ostalo - rekao je Behrami za "Blik" i ispričao da je došlo do tuče posle remija sa Brazilom u prvom kolu:

EPA

 

- Mnogo toga se desilo na SP. U hotelu je došlo do tuče posle remija sa Brazilom. Svi su bili srećni zbog sjajnog rezultata, sve porodice igrača su bile u hotelu. I Lara (sadašnja supruga) i moji roditelji. Mi igrači smo jeli, dok su supruga i roditelji seli za sto. Tadašnji generalni sekretar je optužio moju porodicu da se nisu pozdravili. To me je teško pogodilo, jer su se ponašali kao i svi ostali.

Zatim je optužen da je njegova žena prečesto boravila u hotelu.

- Uvek smo se pridržavali pravila. Uvek. Druge devojke su bile mnogo češće. Skandali su potom nastavljeni. Toliko da su svi dvojni državljani odjednom hteli da se povuku iz tima zbog generalnog sekretara i njegovih izjava da bi trebalo razmotriti zabranu dvojnog državljanstva. Niko više nije hteo da igra. Ne znam za Šaćirija, ne sećam se tačno, ali svi ostali da. Zauzeo sam se za svoje kolege i stekao više neprijatelja.

Tanjug/Ap

 

Ispričao je i kako je on dospeo u Švajcarsku sa Kosova, gde je rođen.

- Otputovali smo poslednjim autobusom sa Kosova, kada smo shvatili da tamo nema budućnosti. Imao sam četiri i po godine. Plakao sam dva meseca, svake noći. Nedostajali su mi baba i deda. Bavio sam se atletikom pre nego što sam ušao u fudbal. Negde 1998. je stiglo pismo da treba da budemo proterani, ali mi je fudbal tada pomogao. Otac fudbalskog kolege se zauzeo za nas, prikupljeni su potpisi da ostanemo - ispričao je Behrami.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

 

 

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI