Momci, ja vam verujem...

 

Reprezentacija Srbije ovog četvrtka (20 časova) igra prvi meč na Svetskom prvenstvu protiv selekcije Brazila. Moćan protivnik naći će se našim momcima na putu do prolaska grupne faze, najvećeg uspeha od kako samostalno predstavljaju državu. Ovaj duel odigraće se na stadionu u Moskvi, a biće sve samo ne običan. Nije u pitanju samo pobeda, ovde se radi o istoriji, o želji, o jednom - snu.

Pre nešto više od 92 godine reprezentacija Jugoslavije odigrala je svoj prvi meč na Mundijalu. Premijerni šampionat sveta u Urugvaju 1930. i prihvaćen poziv domaćina značio je da će golobradi momci, oni koji su radili kao zanatlije, studirali ili se za svoje parče hleba borili na nekim sasvim naobičnim mestima, krenuti na dalek put, put koji je trajao 22 dana. Jedna stvar povezivala je tu grupu ljudi. Ljubav, ništa drugo. Upravo ljubav i to prema lopti. Dobro je poznata činjenica da je tadašnja reprezentacija bila sačinjena isključivo od fudbalera iz Srbije jer su se Hrvati naljutili nakon premeštanja sedišta saveza iz Zagreba u Beograd i tako zabranili svojim igračima da nastupaju za nacionalni tim. Ekipa je brojila dvadeset i jednog člana koji su se francuskim (poštanskim) brodom "Florida" iskrcali u glavni grad Urugvaja. Šest dana kasnije ti momci, družina koja nije znala za reč nemoguće, pobedili su Brazil, veliki Brazil, čudesnu južnoameričku reprezentaciju kojoj se i u to vreme divila planeta.

Printscreen

Prvo Aleksandar Tirnanić, a onda Ivica Bek doneli su prednost našoj seleciji. Preginjo je smanjio na 2:1, a maestralni golman, Milovan Jakšić svojim paradama sačuvao rezultat. Tog popodneva oko 20 hiljada ljudi na "Park sentral" stadionu svedočilo je fudbalskom čudu. "Evropska selekcija, da pobedi mađioničare sa loptom? Nemoguće", ali desilo se. Predvođeni selektorom Boškom Simonovićem, upamćenom po nadimku Boža dunster, diplomiranim arhitektom, reprezentacija je tada osvojila treće mesto na šampionatu sveta.

Više od devet decenija nakon tog uspeha, reprezentacija naše države ponovo će na megdan Brazilcima. Ovaj put stvari jesu drugačije, ali ne moraju biti. Pomisliće ljubitelji fudbala "Kako upoređivati nešto iz 1930. sa današnjim stanjem stvari? Nije realno", zapravo ne mora biti baš tako i da, vrlo je moguće. Dve reči ("Nemoguće je") čule su se i tog julskom dana u Montevideu, ali beše suprotno. Možda samo sanjamo, ali kada i na koji način to činimo, onda to vrlo lako postaje stvarnost, eto koliko su nam snovi čarobni. Sanjali su tada Marjanović, Tirnanić, Bek i ostali članovi ekipe pobedu nad južnoameričkom selekcijom i dosanjali su je, proživeli i upisali je u istoriju domaćeg sporta. Sanjaju je ovog novembra i Tadić, Mitrović, Vlahović i kompanija. To im niko ne može zabraniti. Želja je čudna stvar, jako čudna, a želeti nešto, početak je verovanja. Naš narod nekada prerano otpisuje mnoge stvari, a da se još nisu ni desile. Ipak, svako u sebi gaji nadu, barem malo, mrvicu, tako malu, a ustvari toliko veliku.

Srbiju ove srede čeka silan protivnik predvođen svetskim zvezdama Nejmarom, Edersonom, Vinicijusom Žuniorom, ali svakako da to ne mora biti presudno. Vojvoda Putnik, deda nekadašnjeg reprezentativca i kapitena reprezentacije koja je 1930. savladala Brazil, Milutina Ivkovića, umeo je da komanduje. Milutinac je rečima "Za mnom" komandovao kada je poveo deset saigrača ne teren protiv moćnog protivnika i - nije poklekao. Na tom travnatom bojištu izvojevao je veliku pobedu. Ta uloga sada pripada Dušanu Tadiću, kapitenu, generalu srpske čete. On je taj koji će iza sebe imati spremnu armiju za juriš.

Printscreen RTS

Pre nešto više od sedam godina, tačnije 20. juna 2015. Srbija je postala prvak sveta za fudbalere do 20 godina. Neverovatnim igrama i maestralnim pobedama selekcija Veljka Paunovića stigla je do finala u kome ju je čekao ni manje ni više, nego Brazil. Golom Staniše Mandića Srbija je povela u 69. minutu, ali samo tri kasnije Andes Pereira je uzvratio i poravnao rezultat. Otišlo se u produžetke. U 117. Stefan Ilić dodaje loptu Andriji Živkoviću, a ovaj proigrava Nemanju Maksimovića. Mladi kapiten loptu lukavo šalje iza leđa golmanu, a sve ostalo je istorija. "Na njihovu sambu, mi ćemo kolo", replika je iz filma "Montevideo, vidimo se", a tog magičnog jutra "orlići" su zaigrali, svi do jednog. Svakako da je to bio najveći uspeh srpskog fudbala od osamostaljenja.

"Jel znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže... i pobediš", glasila je poznata rečenica preminulog velikana spskog glumišta Nebojše Glogovca iz kultnog ostvarenja Ljubiše Samardžića, "Nebeska udica". Baš tako. A i... kada, ako ne sada kada je bitno. Veliki teret je na plećima "orlova". Ono što je važno i što nas je uvek krasilo kao narod, kao naciju, sada bi moglo da izađe na videlo, ono zajedništvo po kome smo jedino i bili poznati u svetu. Podrška je potrebna, vera takođe, vera u naše momke. Verovali smo 1930. godine, verovali smo i onog jutra 2015. kada su "orlići" osvoji Svetsko prvenstvo pobedom protiv Brazila istim rezultatom kao u Montevideu (2:1). Niko nam veru u "one što šutiraju loptu na terenu" ne može oduzeti. Ako neko može napraviti senzaciju, svakako da su to oni.

Nije Montevideo, nego Doha, nije Urugvaj, nego Katar, nije Moša, nego Mitar, ali jeste Srbija, jeste Brazil i da, jeste bitno, jako je bitno.

"Momci, ja vam verujem. Svima vama. Možda sam lud, ali vam verujem", reči su selektora Boška Simonovića. Veruje i Srbija, verujemo - svi. Takvi smo, uvek u nama proključa nešto nestvarno kada je najteže, uvek zbijemo redove i krenemo zajedno - u nemoguće. Pa, vreme je.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI