KO JE BIO SINIŠA MIHAJLOVIĆ Hrvati mu u kuću doneli 100.000 maraka, ali je on hteo samo Zvezdu, simbol borbe za život

Vest o smrti Siniše Mihajlovića potresla je ceo svet, ne samo Srbiju i Italiju, zemlje koje je popularni Miha smatrao za svoje.

Tri godine Siniša Mihajlović vodio je bespoštednu borbu sa leukemijom. Uhvatio se u koštac sa njom, borio do kraja. Nažalost, bolest je bila jača, uzela je Mihin život u 54. godini. Zbog njegove smrti tuguje cela planeta.

Siniša Mihajlović bio je jedan od najvećih srpskih fudbalera svih vremena. Čovek koji je zbog svog udarca nosio naziv "Božja levica". Bio je simbol moćne Crvene zvezde 1991. godine, sa kojom je osvojio Kup šampiona u Bariju i Interkontintalni kup u Tokiju. Bio je strelac jednog od pet penala protiv Olimpika iz Marselja koji su crveno-belima doneli "ušati pehar" čime se klub za sva vremena upisao u red velikana i besmrtnih.

Foto: Marko Metlaš/Blic

 

Rođen je 20. februara 1969. godine u radničkoj porodici u vukovarskom Borovu naselju. Posle neuspele probe u zagrebačkom Dinamu profesionalnu karijeru je počeo u novosadskoj Vojvodini. Kako piše Mozztartsport sportski direktor Milorad Kosanović je tada iskusnom jezgru predvođenim Milošem Šestićem pridodao nekoliko talentovanih mladića poput Slaviše Jokanovića, Budimira Vujačića i Miroslava Tanjge. Rezultat je stigao momentalno, pod vođstvom Ljupka Petrovića osvojena je titula prvaka Jugoslavije.

Ljubo Petrović potom je stigao u Crvenu zvezdu na insistiranje Dragana Džajića. Prvi transfer koji je ostvario po svojoj želji bio je dolazak Siniše Mihajlovića na Marakanu decembra 1990. godine za okruglo 1.000.000 maraka. U Beogradui je dobio kultni nadimak "Barbika" zbog svoje kose. Ugovor je potpisan na četiri godine, ali nakon osvajanja titule prvaka Evrope u kultnom finalu sa Olimpik Marseljom u Bariju bilo je jasno da neće ostati u Ljutice Bogdana do njegovog isteka. Sa peharima Kupa evropskih šampiona, Interkontinentalnog Kupa i dve titule u prvenstvu Jugoslavije na leto 1992. otišao je u Romu koju je tada trenirao Vujadin Boškov.

Titula prvaka Evrope sa Zvezdom najveći mu je uspeh u karijeri.

- Bili su kod mene Karasi i Aćimović u kući posle toga (nakon probe u Zvezdi, kada nije prošao), pa se opet ništa nije dogodilo, tek onda tamo u 20-21. godini kada je došlo do transfera. Dotad sam sa Borovom igrao jaku treću ligu, protiv timova iz čitave Hrvatske. Išli smo utobusom, krenemo ujutru, dođemo uveče, odigramo utakmicu, i onda sutradan nazad. Bio sam te godine proglašen za najboljeg igrača teće lige, sa 17-18 godina. Zvali su me Hajduk, Dinamo, ali nisam hteo tamo, samo u Zvezdu.

- Znao sam, ipak, kad ste klinac da u Zvezdi mnogo teško možete proći, već samo kao već formiran igrač. Došla mi je onda ponuda od Vojvodine, od Miše Kosanovića, za mnogo manje para. Moram samo da napomenem da nijedna moja odluka nije bila vezana za pare, nego za ono što osećam. Od Hajduka sam imao na stolu 150.000 maraka godišnje, za 4 sezone, od Dinama isto. Sećam se, čeka me "BMW 318i" kad sam bio na pripremama sa reprezentacijom, kažu "potpiši i vozi ga u Borovo". Sad zamislite mene sa 18 godina kako ulazim u Borovo sa bmw-om! I ja šta da radim, što da ne potpišem, uzmem kola i boli me... Ali nisam takav bio. Donosili su mi kući čak pare u koferu, 100.000 maraka kao kaparu, keva samo što nije pala u nesvest. Ja kažem "ne, ne, neću", a majka kaže "nisi normalan, što nisi uzeo te pare - prisećao se Miha u razgovoru za Zvezdinu klupsku televiziju.

Leta 1998. godine, nakon Svetskog prvenstva u Francuskoj na kome je SR Jugoslavija stala u meču sa Holandijom u osmini finala, Mihajlović odlazi u tada moćni Lacio gazde Serđa Kranjotija. Eriksen je bio trener, a ovog puta je bilo i trofeja. Prvi osvojen već u avgustu u Superkupu protiv Juventusa. Bilo je to euforično leto za Lacijale, jer su pored Mihajlovića stigli i Dejan Stanković, kasnije su se njih dvojica okumili, pa već dokazane gol mašine Marselo Salas i Kristijan Vijeri.

EPA

 

Naredne godine Lacio je osvojio Kup pobednika kupova, poslednje izdanje tog evropskog takmičenja, savladavši u finalu Majorku sa 2:1, a te 1999. je prigrlio i UEFA Superku pobedivši Mančester junajted sa 1:0. Već u sledećoj, sezoni 1999/2000 Lacio je pokorio i Seriju A i osvojio tek drugi „skudeto“, pride i Kup da zaokruži duplu krunu. Te godine Mihajlović je sa Jugoslavijo igrao i Evropsko prvenstvo, a poslednji pehar u dresu rimskog kluba podigao je 2004. u finalu Kupa protiv Juventusa.

Odmah posle toga preselio se u Milano u kome je kao jedan od najiskusnijih uz velikog prijatelja Roberta Mančinija vodio Inter do pehara Serije A, dva trofeja u Kupu i jednog u Superkupu.

Momentalno nakon završetka igračke karijere uskače u trenerske vode kao Mančinijev asistent i tu se zadržao dok Masimo Morati nije otpustio šefa struke kako bi doveo Žozea Murinja. Mihajlović je tada otpočeo samostalnu karijeru, na Apeninima je vodio Bolonju, Kataniju, Fjorentinu, Milan, Torino, ne devet dana lisabonski Sporting i opet Bolonju u kojoj ga je bolest i stigla.

EPA/SERENA CAMPANINI

 

Između svega toga bio je i selektor Srbije od maja 2012. do oktobra 2013, ali je otišao sa te funkcije nakon što u konkurenciji Begije i Hrvatske nije uspeo da izbori plasman na Svetsko prvenstvo u Brazilu, mada je vrhuška Fudbalskog saveza, pa i dobar deo javnosti, bio za njegov ostanak zbog dopadljivog stila igre.

Trenersku karijeru tako mu je iz evropske vizure obeležilo lansiranje tada 17-godišnjeg Đanluiđija Donarume na golu Milana. A igračku, zna se, projektili iz slobodnih udaraca. Devedesetih godina prošlog veka niko nije imao takav šut.

Za više sportskih informacija, zapratite našu Fejsbuk stranicu.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI