ISPOVEST MIHAJLOVIĆA Poslednji dani borbe hrabrog Srbina: JESTE LI LUDI? Neću u kolica, ja hodam sam!
Očekuje nas posebna noć, doživećemo emocije „Olimpika“ za tatu, emocije Lacija i Bolonje zajedno. Osetićemo i bol što ga više nemamo pored sebe. Pokušavamo da se naviknemo, nije lako...
I jeste bila posebna noć u rimskom hramu fudbala, kakvom su je, tim rečima, najavili Miroslav i Dušan Mihajlović, Sinišini sinovi. Duel ta dva tima, s očiglednim razlogom, izabran je za početak prikupljanja donacija (aukcija dresova) za sekciju nacionalnog Udruženja donatora koštane srži, koju će Lacio uskoro otvoriti i nazvati po legendarnom srpskom fudbaleru i treneru.
EPA/Federico Proietti
Utakmici Kupa Italije (1:0 za Lacio) pored njih dvojice prisustvovali su i najmlađi brat Nikolas, starija sestra Viktorija i majka Arijana.
Profimedia
- Mi, njegova deca, sinovi i ćerke, odrasli smo uz vrednosti fantastičnog oca. Lojalnost i poštovanje pre svega, što u svetu fudbala baš i nisu uobičajene osobine - rekli su Miroslav i Dušan u razgovoru za „Korijere delo sport“.
EPA/Matteo Bazzi
I Miroslav i Dušan navijači Lacija
- Rođen sam posle „skudeta“ 2000-ih, video sam samo slike tate u dresu neboplavih. Zaljubio sam se u navijače i u tim. Odrastao sam na „Kurva nordu“ (tribina najvernijih fanova) - kaže Dušan, a Miroslav dodaje:
- Imam drugačiji karakter, uvek sam uz Lacio, ali s drugih sektora „Olimpika“. Sad na stadion vodim i Nikolasa, najmlađeg od nas. Moji idoli su Klose, čije ime skoro da nosim, i Romanjoli, koga je moj tata želeo po svaku cenu kad je trenirao Milan.
Pričali su i o danu pred poslednju hospitalizaciju hrabrog oca.
- Bila je to nedelja drugačija od ostalih, svima je rekao da je srećan i da se oseća veoma dobro. Pozvao je mnogo prijatelja, možda skoro sve najbliže. Ali pogodila su nas dva poziva: Konteu (trener Totenhema) i Gvardioli (Mančester siti). Tata je planirao stručne treninge kod njih. Ne znam da li je to bio način da se skupi hrabrost ili je to bila neka vrsta labudove pesme, činjenica je da je delovao kao uobičajeni lav. Već mesec dana smo znali da je u lošem stanju, ali nismo pričali o tome ni s njim ni jedno s drugim, jer smo uvek gajili nadu u čudo. Užasna bolest, prva transplantacija je prošla dobro, druga manje, posle nedelju dana vrednosti su postale abnormalne. Ta nedelja je bila posebna zahvaljujući njegovoj želji da se ponovo bori.
Kakav borac je bio Siniša, svedoči detalj po dolasku u bolnicu...
- Stigli smo i ispred ulaza zatekli invalidska kolica. Tata se pobunio: „Jeste li ludi, ja hodam sam, ne treba mi pomoć.“ Nikad nije odustao, čak ni kad su ga bolest i tretmani oslabili do te mere da je bio nemoćan.
PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI
možda vas zanima
povezane vesti
Sport
Komentari (0)