Alo! oči u oči sa Zdravkom Mamićem: Srbija bi me isporučila Hrvatskoj čim bi se pojavio u Beogradu!

Duboko u planinama Hercegovine, u hotelu usred Međugorja, već tri meseca živi najpoznatiji hrvatski begunac - Zdravko Mamić (59).

Zapucali smo automobilom iz Beograda i posle pređenih 480 kilometara, nedaleko od Brda ukazanja, zakucali smo na kapiju dobro čuvane tvrđave. Naoružano obezbeđenje iz Mamićeve lične pratnje ljubazno nam je otvorilo vrata, a na pragu u plavoj odori, u trenerci hrvatske reprezentacije i majici zagrebačkog Dinama, sveže obrijan i nasmejan stajao je fudbalski čudotvorac. Čovek koji je od propalog kluba iz maksimirske šume stvorio imperiju i koji je prodajom igrača napravio stotine miliona evra, preko noći je postao državni neprijatelj broj jedan.

Sa pasošem i ličnom kartom Bosne i Hercegovine u džepu, tek nekoliko kilometara od granice sa Hrvatskom, Mamić nastavlja da se bori za svoju pravdu i poručuje da se protiv njega vodi „montirani politički proces“. U razgovoru za „Alo!“ priznaje da jedva čeka da dođe u Beograd, ali da ćemo na taj susret morati da pričekamo...
Županijski sud u Osijeku, koji je Mamića prvostepeno osudio na šest i po godina zatvorske kazne, raspisao je domaću i međunarodnu poternicu, te izdao poseban nalog za njegovo hapšenje na području zemalja Evropske unije.

- Na 72 sata pre izricanja presude bio sam uveren da ću biti oslobođen. I kada sam shvatio da se to neće dogoditi, odlučio sam da krenem ka BiH jer imam i bosansko državljanstvo. Moj pokojni otac je odavde. Nisam imao izbora. Mogao sam da ostanem u pritvoru ili da sa slobode dokažem nevinost. Žalba je spremna, ali sam svestan da je preda mnom dug proces koji može da potraje od šest meseci do pet godina. Ako pred hrvatskim institucijama ne dokažem nevinost, milijardu posto ću to dokazati na Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu.

Otkud baš u Međugorju?
- Mislim da sam dovde vođen Božjom rukom. Kao vernik ne mogu drugačije da objasnim zašto sam došao u ovako malo mesto.

Da li ste tu bliži Bogu?
- Da, jer ovde je sve Božje. Crkva mi je na 50 metara od hotela u kojem sam smešten, blizu sam i mesta gde se ukazala Gospa. Oko mene su verski objekti, hodočasnici, okružen sam fratrima, sveštenicima, laicima. Dobar deo dana provodim u molitvama, a u tom obraćanju Bogu molim se i za svoje neprijatelje. U Međugorju sam pronašao neviđenu snagu jer kad bih spustio sve to što mi se dešava na razumevanje ljudskog mozga, skrenuo bih s pameti. Vi biste sada razgovarali sa lešom.

Kako reagujete kad vas nazivaju „fudbalskim bogom“?
- Bog je jedan i neumesno me je porediti s njim. Ali, da sam čovek koji je imao veliki uticaj na prostoru bivše SFRJ, to je egzaktno, to je vidljivo. Ja jesam preteča modernog fudbala. Stvorio sam fudbalsku mašineriju i proizvodio igrače kao na traci.

Da li je Srbija mogla da bude vaša „sigurna kuća“?
- Imam tamo puno prijatelja, imao bih kod koga da odem, ali koliko znam, Srbija i Hrvatska imaju ugovor o međusobnom izručenju. Nisam proveravao, ali kada bih došao na teritoriju Srbije, mislim da bi me vaša policija uhapsila i isporučila Hrvatskoj. Zato neću rizikovati. Živim kao da posle danas nema sutra. Pripremam se kao da ću sada umreti, a na taj put želim da odem čiste duše.

Postoji li mesto na zemljinoj kugli na kome vas niko ne bi pronašao?
- Verovatno je da postoji, ali nemam razloga da bežim. Iako relaksirano za sebe govorim da sam begunac, ja nisam pobegao s mesta događaja ili nesreće. Jednostavno, zatekao sam se na mestu na kojem imam pravo da budem. Ne skrivam se, tako da nisam begunac, ja sam u svojoj državi. Moj otac je poreklom odavde. Ja znam ko sam i šta sam.

Možete li uopšte da zamislite sebe na duže vreme iza rešetaka?
- Mogao bih kada bih bio kriv. Pa i zatvor je za ljude. Ali, samo ako bih nešto pogrešio, napravio prekršaj. Nisam ni kukavica, ni bednik. Dokazao sam puno puta u životu da sam muškarac sa bivoljim jajima. I niko me ne mora žaliti i naricati nad mojom sudbinom.

U čemu je, onda, problem?
- Meni se ni u jednoj optužnici ne stavlja na teret da sam oštetio državni budžet - ni za jedan jedini evro! Meni se ne stavlja na teret ono što je najveći greh koji zakon poznaje, a to je neplaćanje poreza svojoj državi. Oni meni dokazuju da sam oštetio Dinamo, a Skupština kluba se izjasnila da se klub ne smatra oštećenim. Ne možete vi reći da je neko nekoga ubio, a nema leša, nema sredstva kojim je ubijen, a taj leš hoda. Ovo je apsolutno montiran politički proces.

Kome smetate?

- Nisam član nijedne stranke, ali sam simpatisao HDZ. Naravno da sam bio moćan i kao simpatizer i kao donator. To su ovi sa levice, iz SDP-a, znali. Drugi moj problem je frustracija polovine Hrvata, onih dva miliona ljudi koji su okupljeni kao navijači splitskog kluba. Od „ultrasa“ do premijera države, ministara, ljudi iz parlamenta. Oni su dugo na kolenima i za to su optužili mene i Dinamo koji je 13 godina jebeno ozbiljan klub, barem u Istočnoj Evropi. Sa Dinamom sam otišao na evropsko tržište i na „Maksimir“ doneo 500 miliona evra od transfera i igranja na međunarodnoj sceni. Za to vreme u Hajduku nisu tražili rešenje u vlastitim redovima već su verovali da im je neko drugi problem. Naravno, kako sam ja bio frontmen Dinama i Nogometnog saveza Hrvatske, oni su želeli da sruše i Dinamo i NSH, pa da preuzmu kontrolu nad te dve institucije. Zbog takvih ljudi sam morao napustiti Dinamo, svoju kuću, svoju veru, svoju ljubav.

Da li ste ikad pomislili da ćete postati državni neprijatelj broj jedan?
- Možda sam naivan, ali nikad mi nije bilo ni u peti da pomislim da će me ikad iko krivo pogledati, učiniti mi nešto nažao, a kamoli da će mi sve ovo napakovati. Živeo sam pošteno i nikad svesno nisam napravio nešto nezakonito. Mene u životu nikad niko nije opomenuo dva puta da platim komunalne račune ili kaznu za nepropisno parkiranje.

Koliko puta su pucali su na vas, pripremali vam otmicu?
- Sto puta mi je glava bila u torbi. Pretili su mi često nezadovoljni navijači, ali su mi pre godinu dana pucali u nogu, iz fudbalskih razloga.

Znate li ko je bio naručilac?
- Znam sve. Od toga ko je bio izvođač, a ko naručilac tog čina.

Treba li sad oni da se plaše kad im nije pošlo za rukom da vas likvidiraju?
- Ne znam kako se osećaju, ali od mene ne treba da se plaše. Ja se molim za njih. Nisam osvetnik i nijednog trenutka me nije uhvatio bes zbog čega bih učinio suprotnoj strani nešto nažao. U starom zavetu piše „Oko za oko, zub za zub“, ali ja sam za ovo novo - praštanje, praštanje, praštanje.

Mnogo ljudi vas štiti, imate veliko obezbeđenje?
- Iz predostrožnosti sada imam ljude koji brinu o mojoj sigurnosti. To je oficijelna bezbednosna agencija koja je specijalizovana za čuvanje pojedinca.

Odakle su?
- Neki su došli sa mnom iz Zagreba, a neki su odavde, lokalni momci. Smeju da nose oružje, smeju da upotrebe silu.

Da li vi nekad nosite pištolj?
- Oružje nikad nisam video ni na slici. I nikad se nisam potukao.

A imali ste mnogo incidentnih situacija?
- Pre sam imao neke ljudske reakcije, u kojima sam verbalno bio grub ili bezobrazan u nekoj svojoj kvaziodbrani, ali danas to ne bih ponovio. Bez obzira na to da li je neko prema meni bio zao.

Suočeni ste s konstantnim pretnjama smrću?
- Nažalost je tako, ali šta ja tu mogu da promenim? Ne mogu vratiti vreme.

Teško vam je?
- Od kukanja nema ništa. Mogao bih da ponavljam: „Teško mi je, jadan sam, umreću“, ali od toga nemam ništa. Kad se nađete u problemu, i ne znate da imate čudesne mogućnosti da skočite više, da skočite dalje nego što je to moguće. Moram napred, moram biti pozitivan. Ostatak života da učinim lepšim, sebi i ljudima oko sebe. Sve ono što sam propustio želim da nadoknadim. Nema šanse da sad odem na spavanje, a da ne nazovem ćerke, sina, unuke, suprugu, mamu.

Kako tumačite činjenicu da ste popularniji i omiljeniji u Srbiji nego u Hrvatskoj?
- U Srbiji nisam nikome konkurencija. Nemaju razloga da na mene budu ljubomorni. Ljudi u Srbiji cene to što vide da celim bićem ljubim Hrvatsku, ali i da poštujem sve što oni čine. Nikad nisam podlegao niskim strastima, pa da sam rekao nešto protiv ljudi u Srbiji. Zato, kad dođem u Srbiju, mi se izgrlimo, ispevamo, družimo, čak jedni drugima i pomažemo, razmenjujemo informacije o fudbalu. Kao što i države razmenjuju informacije. Osim pojedinaca koji su počinili zla koja su počinili, i nek za te zločine odgovaraju, ne vidim nikakav suštinski problem između naših država.

Koliko dugo ste na liniji sa Beogradom?
- Rođen sam 1959, a 1978. bio sam komercijalni predstavnik srpske firme, Kožarsko-tekstilnog kombinata „Zaječa“ za republiku Hrvatsku. Šest godina bio sam trgovački putnik. Kad je bio rat, kad i nije bilo mogućnosti za saradnju, imao sam fabriku iverice u Bjelovaru. Najbolju u Istočnoj Evropi. Tada smo sa nekim firmama, poput „Simpa“ iz Vranja, davali besplatno ivericu, a novac bi mi davali tek kad bi je prodali. Pazite, rat samo što je završen, a ti daješ čoveku na poverenje robu od milion evra. To su ti ljudski odnosi. Ne mogu da zaboravim ni Džajića, Cvetkovića, Zečevića ili Bjekovića, kad sam skupljao njihove sličice i navijao za njih jer su oni igrali za reprezentaciju Jugoslavije. To je tad bila moja država.

Jesu li države Hrvatska i Srbija, zaista, nepomirljive?
- Kada je o narodu reč, mislim da Hrvatska i Srbija nisu bile nikad bliže, a što se političkih elita tiče, to ne znam. Po dolasku stotina hiljada Srba na teritoriju Hrvatske, vidim da su ti odnosi odlični. Hiljade mladih iz Hrvatske svakog vikenda odlaze na beogradske splavove gde se zabavljaju, plešu i nisam čuo da je bilo neprilika. Ali ako neka budala napravi incident i izbuši gume čoveku iz druge države, onda je to budala i nema mu pomoći.

Da li je bilo budala na proslavi vicešampionske titule Hrvatska posle SP-a u Rusiji?
- Eto dokaza da živimo u paralelnom svetu. To je bila najcivilizovanija proslava na svetu. Znam na šta mislite, zbog čega je Srbija bila luda, ali ne razumem šta je problem što je pevao neko koga igrači ili deo navijača voli. Tompson nije pozivao na ubistva, pucnjavu ili trovanja, nego je pevao pesmu „Lijepa li si“. Uostalom, Hrvatska je osvojila drugo mesto i neće valjda doći u Francusku, Nemačku, Rumuniju ili Srbiju po mišljenje ko će pevati na toj proslavi. Ne razumem tu histeriju. I da pojasnim nešto čime se stalno manipuliše. Neizmerno volim svoju Hrvatsku i zaljubljen sam u nju, ali niko ne može da mi zabrani da poštujem dobrog, kvalitetnog, simpatičnog Srbina, Francuza, Španca, Crnogorca. To je moj izbor. Za mene postoje samo dobri i loši ljudi. I nikada nisam dozvolio da mi neko nameće strereotipe.

Ne krijete da su vam srpski narodnjaci - zakon?

- Nemam muziku koju preferiram. Služim se engleskim, ali ga ne razumem perfektno. Kažu, Mamić sluša narodnu muziku, on je seljak. Pa, ko ti jebe mater, ti slušaj šta ti hoćeš. Zašto da slušam stranu muziku, kad ne razumem šta taj peva. Meni je bitan ritam i zato volim rokenrol, grčki sirtaki, obožavam Karerasa, Pavarotija, ali sve zavisi od situacije i društva. Koliko volim „Zvezde Granda“, ne mogu vam opisati. Tamo su pesme koje su za dušu, koje čujem i osećam. Sad skoro svakog puta pred spavanje slušam „Taman je“ od Halida Bešlića.

Tri omiljene srpske pesme?
- Ma, mogu ih sto nabrojati. „Božanstvena žena“, recimo. Fantastična pesma. Od Miroslava i Brene „Jedan dan života“. Ili „Tebe“, „Pozdravi je, pozdravi“, „Oči su moje mutne od dima“. Onda moja himna „Ne može nam niko ništa“ od Mitra Mirića... I, molim vas, puno mi pozdravite Sašu Matića koji je, kao zvezda ovih prostora, imao potrebe da mi iskaže podršku putem društvenih mreža. Ljubim ga svim bićem i njega i još neke koji su uz mene. Nedavno sam se čuo sa Zdravkom Čolićem, kome sam se divio, ali na koga sam u isto vreme bio i ljubomoran što je najlepše mačke povalio. Pesme Miroslava Ilića obožavam, iako se, nažalost, nismo družili. Zato su Miroslav i moj brat Zoran bili zajedno u vojsci. Njegove pesme sam najviše pevao i na njegove pesme sam najviše novca potrošio. Da ne pričam o Tomi Zdravkoviću, Silvani Armenulić, Nedi Ukraden...

Na koja mesta ste najviše izlazili?
- Svojevremeno sam se najlepše osećao u restoranu „Zlatnik“ u Zemunu. Osamdesetih godina prošlog veka divne trenutke provodio sam u Skadariji. Baš kao i u klubu „Duga“ koji je držao Vlada Berović, suprug Lepe Lukić. Slušao sam tamo Šabana Šaulića kako peva „Sneg je pao Snežana“. Za to vreme bi se izmenjalo stotine flaša šampanjca i viskija. I nikad se nisam osećao ugroženo, čak ni kada sam u Skadarliji pevao „Marjane, Marjane“.

Kada ćete doći u Beograd?
- Ako budem i kad budem slobodan, neće proteći ni deset dana i eto me kod vas.

Mogli biste da živite u Beogradu?
- To bi mi prijalo! Bez ikakvih problema.

Kako bi izgledao vaš slobodan dan u srpskoj prestonici?
- Pevao bih i zabavljao se.

A šta bi Mamić radio u Beogradu, s kim bi se družio, koga bi voleo da upozna? SAZNAJTE SUTRA, u drugom delu ekskluzivnog intervjua...