Bili smo ekipa za Spilberga!

Da li bi Jugoslavija stigla do finala Mondijala 1990? Da li bi, ako bi već ušla u boj za „Zlatni globus“, pokazala zube Nemcima, odlučnije i kuražnije nego na otvaranju turnira (1:4)? Da li bi, naposletku, osvojila svetsku titulu?

Da je lopta Faruka Hadžibegića upućena s bele tačke - ma kakvi s bele, crne, najcrnje - završila u argentinskoj mreži, a ne na rukama razbranjenog Gojkečee, da je donela na semaforu 3:3 i produžetak penal-drame, imali bismo odgovore na ta pitanja koja nas jedu iz godine u godinu. A evo, prođe ih 30 i ponovo se, kao u osvit svakog leta, bude sećanja na to bolno popodne u Danteovoj Firenci, na srušene snove tima i (nas) navijača zemlje već zagazile u prvi od krugova pakla.

Te prošlosti, za jugonostalgičare verovatno beskonačno daleke, a za današnju mladež nedokučive, u razgovoru za „Alo!“ seća se „junak“ tog okršaja s Maradoninom ekipom. Džaba što je Šabanadžović isključen (na pravdi boga) u 30. minutu, džaba što je Dejo Savićević promašio zicer s četiri metra ili što je Piksi Stojković pogodio prečku tokom izvođenja jedanaesteraca, neprolazak plavih u polufinale SP se lepi njemu - Faruku Hadžibegiću.

- Sve i da hoću, penal protiv Argentine ne mogu da zaboravim jer sportska javnost stalno vraća taj film. Toliko toga je napisano o tome, čak su Italijani snimili i film. S druge strane, tu su unuci, sreća moja da ih imam, pa njima posvećujem vreme koje ponekad briše iz misli tu situaciju - priča naš sagovornik o utakmici odigranoj 30. juna 1990.

Da je ušla ta lopta, možda biste opet bili glavni akter?

- Da je ušla... Najgore je što nije. Niko ne bi bio srećniji od mene da sam postigao gol. Ruku na srce, trebalo je da uđe. Po kvalitetu igre u tom duelu s Argentinom zaslužili smo da ta lopta uđe u mrežu. Zaslužili smo i da pobedimo.

Da ste pobedili, da li ste mogli do titule? Ako ne tada u Italiji, možda na nekom sledećem prvenstvu?

- Da nismo bili glupi, kao što jesmo, Jugoslavija bi danas bila sila u fudbalu. Danas ne bismo govorili o pet-šest evropskih reprezentacija s ovih naših prostora, već o jednoj, koja bi bila važan faktor u fudbalskom svetu. Nisam jedini koji smatra, a na osnovu kontinuiteta dobrih rezultata koje je tada ostvarivala, da bi Jugoslavija do danas imala nekoliko titula s velikih takmičenja. Nažalost, kažem, gluposti su nas sprečile.

Nažalost, u sećanju je i ispraćaj plavih na SP s „Maksimira“ - zvižduci himni, reprezentaciji i vaše reči uoči duela s aktuelnim evropskim prvakom Holandijom (0:2): „Ima nas 11 protiv 20.000, ajde, ajde“.

- Bio sam šokiran, jednako kao kolege. Niko od nas nije mogao da pretpostavi da ćemo to doživeti u našoj zemlji. Kao igrač sam bio hrabar, ni danas se ne bojim da kažem šta mislim. Ako to nekoga pogađa, to je njegov problem. To je bila moja ekipa, moja porodica, reagovao sam spontano, iz srca...

Jeste li u kontaktu s tadašnjim saigračima? Pričate li o onom vremenu?

- Vidim se s Piksijem (Stojkovićem), Zlatkom (Vujovićem), Safetom (Sušićem), nedavno sam se čuo s Tomom (Ivkovićem)... Čujem se i s mlađima, Mijatovićem, Šukerom, s Prosinečkim sam se viđao dok je bio selektor Bosne... Neko od nas je trener, neko selektor, predsednik saveza, predstavnik neke firme, pa se međusobno raspitujemo kako idu poslovi, kako su familije. Nedavno smo gotovo svi bili u Amsterdamu na žrebu za Ligu nacija, družili se... Ma kako se ta generacija volela, to je za Spilbergov film. Nažalost, loš režiser se dohvatio posla i razbio nas. Svi koji su u tome pomogli treba da se stide. Evo, ja im i sad poručujem: „Totalna ste fula!“

Vi ste prvi igrač iz Bosne i Hercegovine po broju utakmica za Jugoslaviju (61), a peti ukupno? Koliko vam je to važno danas, tri decenije kasnije?

- Meni je veoma važno. Izboriti se za toliko utakmica u jakoj konkurenciji igrača, u ligi koja je u svakom kolu imala četiri-pet derbija, za mene je velika stvar. Ponosan sam, to niko ne može da mi izbriše. Da su onda bila sadašnja reprezentativna takmičenja, ta 61 utakmica danas bi vredela 150. Sigurno.

Ovog leta smo ostali bez EP zbog koronavirusa. Hrvatska je izborila vizu za šampionat koji će se odigrati 2021, dok Srbija, BiH i Makedonija mogu to kroz baraž. Kakve su im šanse?

- Hrvati su se zasluženo plasirali na EP, čak bih rekao da su pre ove pandemije bili među ekipama koje su imale šansu da doguraju čak i do finala. Srbija i Bosna su prokockale priliku da se plasiraju direktno, namerno kažem prokockale, jer su obe selekcije imale takve grupe da je trebalo da prođu kvalifikacije. Sad moraju u baraž, ali i tamo, gledajući protivnike, a pogotovo činjenicu da bi finalne utakmice igrale kod kuće, BiH i polufinalnu, ne bi smele da razočaraju - poručuje Faruk Hadžibegić.