Ćiro posle toliko godina priznao za "Alo! Sprint": Još me bole Jarnijeva JAJA!
Bez obzira na broj mečeva koji su u novijoj istoriji odigrale naša i hrvatska reprezentacija (svega četiri), svi ti i budući dueli zaslužuju epitet "fudbalskog klasika".
Profimedia
Iako su čak tri utakmice završene remijem, „vatreni“, za razliku od nas, imaju i jedan trijumf. Marta 2013. godine, na putu ka Svetskom prvenstvu u Brazilu, na „Maksimiru“ su nas Mandžukić i Olić sa puta ka Kopakabani poslali u nesvest.
Ako je za utehu, Hrvati su zbog ishoda dvomeča sa tadašnjom selekcijom Jugoslavije 1999. godine dva remija (Beograd 0:0, Zagreb 2:2) doživeli kao najteži poraz, zbog kojeg se presavijaju preko stomaka i 19 godina kasnije.
O tome šta sve još boli selektora te generacije „vatrenih“, za „Sprint“ danas priča Miroslav Ćiro Blažević.
- Još me bole Jarnijeva jaja! Hrvatska je sa 2:2 ostala bez plasmana na Evropsko prvenstvo 2000. godine, kao pobednici grupe ste vi otišli u Belgiju i Holandiju, tamo gde smo mi mislili da nam je mesto. Taj remi u Zagrebu mi je najteži poraz u trenerskoj karijeri. Ni dve decenije kasnije ne mogu čudom da se načudim šta bi Bati Mirkoviću da usred "Maksimira" tokom meča uhvati za međunožje Roberta Jarnija!? Iskreno, nije mi se to dopalo, iako shvatam stanje igrača na jednoj tako važnoj utakmici. Međutim, u fudbalu se događaju i takve stvari. Kažu da cilj opravdava sredstva... Srećom, sada više nema takvih situacija. Danas se i fudbaleri ponašaju civilizovano.
Imate li neku poruku za Zorana Batu Mirkovića, sada trenera Partizana?
- Pozdravite ga puno! I poručite mu da je on veći peder od mene! Čitavog života ne mogu da se oslobodim skandiranja: „Ćiro, pederu“", a Mirković mrtav ’ladan pred toliko ljudi na stadionu, pred milionima onih kraj malih ekrana, uhvati Jarnija za jaja. I sigurno ga sad ne prozivate sa: „Bato, pederu!“ To nije pošteno...
U fudbalsku antologiju ulazi i onaj prvi duel između Jugoslavije i Hrvatske 18. avgusta 1999. na „Marakani“. Po čemu ga pamtite?
- Po nestanku struje, svakako! Ali se uvek naježim kada se setim koliko su tada sportisti bili iznad političke situacije.
Nemoguće da vas nije bio strah?
- Ma ku*ac me je bilo strah! Među fudbalerima je vladala viteška borba. Tako je bilo, tako treba i da ostane. Svaki reprezentativac Jugoslavije je zagrlio igrača Hrvatske i kroz mrkli mrak ga sproveo do tunela „Marakane“. Ako neko misli da sam koristio političke govore kako bih motivisao reprezentativce, grdno se vara. Ni od pokojnog Vujadina Boškova, istinskog džentlmena, tada vašeg selektora, tako nešto niko nije očekivao. Uvek sam težio da sportisti mire i prave razrušene mostove. Verujem da će naše dve reprezentacije u budućnosti imati mnogo više prilika da igraju međusobne mečeve.
Kada će Srbija dostići Hrvatsku na reprezentativnom nivou?
- Mi smo sada druga reprezentacija na svetu, dakle, bolji smo. Međutim, smatram da nije realno ni to što je Srbija trenutno na 35. mestu na FIFA rang-listi. Imate odlične pojedince, ali morate da napravite tim.
U četvrtak Srbija gostuje Crnoj Gori u Ligi nacija. Ko je bliži pobedi?
- To je, svakako, derbi, a u tim mečevima je uvek teško pogoditi rezultat. Ipak, mislim da je Srbija bliža pobedi.
Navijačko ludilo ne prestaje. U Srbiji se „delije“ tuku sa „grobarima“ gde god stignu, u Hrvatskoj „torcida“ i „bed blu bojsi“ oči povadiše, za vikend su u Podgorici navijači Budućnosti umalo linčovali simpatizere Zvezde na košarkaškoj utakmici.
Pitamo Ćiru šta nam se ovo dešava i kada će prestati ovo ludilo?
- To je već tema za nekog sociologa, ali ja samo mogu da konstatujem da niko od nas sa prostora nekadašnje Jugoslavije ne može tako lako da pobegne od senke da smo nekulturni i necivilizovani. Francuzi i Nemci se izubijaše u Prvom i Drugom svetskom ratu, a sad gaje odnose kao da se ništa nije desilo. A mi? Nama nema spasa - zaključuje Blažević.